Споменик људској доброти

Милатовићи у Драгачеву – Ружица Ракочевић (60) ономад је из Чикага први пут дошла у Милатовиће на очев гроб, запалила воштаницу и оплакала родитеља. Минулог 14. јуна била је прва годишњица смрти Љубише Ракочевића (1928), мајстора из Краљева, који је пред одлазак са овог света заветовао ћерку у Америци да никад не заборави доброчинитеље њихове куће.

– У недељу 2. маја 1943. у Буђеву на Пештери Немци су стрељали, пред очима њихове нејачи, Данила и Неранџу Ракочевић, која је носила седмо дете. Тата је тада, са 15 година, био најстарији од шесторо сирочића који су кренули у збег и преживали благодарећи срећи и људској доброти – каже Ружица Ракочевић за „Политику”.

Затим нам потанко ниже ту небивалу причу.

– Тугујући за мртвим родитељима који су остали да леже иза куће, тата је повео сиротане са народом којег је окупатор спроводио преко Голије ка Ивањици. Уз њега су били браћа Радиша (8) и Радомир (5) и сестра Винојла (11), а у последњи час успели су да из колевке у кући дограбе и понесу и најмлађу сестрицу Млађенку, која није била навршила годину нити проходала. Четврти њихов брат Драгиша (9) бејаше чувао овце на једној узвишици тог дана и њега је дохватио други рукавац српског збега и одвео ка Сјеници.

Ружици ће навек у сећању остати очева прича о томе како су успут оставили Млађенку.

– Иако сами нејаки, носили су је наизменично кроз горски беспут, теглећи и ствари које су им и Немци натоварили на слабачка леђа. Тата и Винојла вребали су прилику да Млађенску спусте близу неке куће, не би ли је ко лакше спазио и учинио да преживи. Спустили су је у воћњаку у Лукама код Ивањице, где је бебу пронашао мештанин Средоје Беновић и одгајио у својој кући. А четворо малих Ракочевића, идући даље, обрело се у горњем Драгачеву.

Ту су их домороци примили као рођену децу, одгајили и створили људе који су касније отишли својим путем и сви основали породице.

– Тату је најпре примио Петар Капларевић из Милатовића, а касније је прешао да живи у породицу Стева Ћурчије из истог села. Радишу је узео Душан Капларевић из Милатовића, а Радомира је усвојио Велимир Капларевић из истог села. Он је у знак захвалности свом презимену додао и Капларевић, а сви су га звали Буђо, по родном селу. Винојлу је примио Радојко Радичевић из Каоне и из његове се куће удала у Краљево. А Драгиша је неким својим путем стигао до војне школе и постао официр. Данас је са станом у Београду и једини је још жив од тих шесторо ратних страдалника.

Сва имена доброчинитеља и усвојитеља Љубиша Ракочевић уклесао је на свој надгробни споменик подигнут за живота у Милатовићима, поред братовљевог, јер је то место узео за своје родно село.

– Тата ми је стално, телефоном или преко скајпа, напомињао да никако не заборавим те породице у Милатовићима, Роћевићима, Каони и Лукама и да им на неки начин преносим дух захвалности, који носим у себи, као и свако у Ракочевићима. Кад сам ових дана први пут ушла у мени непознату кућу, прву до гробља у Милатовићима, неки млади људи одмах су схватили да сам „ћерка Буђовог брата”. Кога сам срела за ових неколико дана, њему сам се захвалила у име Ракочевића. Такви људи су част и понос нашег народа. Одрасла сам без родног села, које је нестало у огњу, без деде и бабе којима се ни гроб не зна, али сад се враћам у Чикаго са осећајем да, ми овде, у Драгачеву, остаје део породице – вели Ружица Ракочевић.