Музеји су чувари идентитета

ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ
И ТРАНЗИЦИЈА
Чини се да су музеји у Србији све чешће на површини културне сцене и да им се указује значајна медијска пажња – у позитивном или негативном контексту... У први мах, изгледа, требало би славити ставове теоретичара културе, културних послeника и новинара, но, истовремено музејски радници – кустоси остају збуњени пред истином да је култура у Србији, да су музеји у Србији – само тренутна средства манипулације културом, да постају оруђе ангажоване културе, а све под окриљем или боље рећи оправдањем транзиције. Кустоси су мислили да су та времена прошла, да смо завршили са диригованом културом и диригованом музејском политиком, злоупотребом музеја тоталитарног друштва.

Како се снаћи у свему што се данас говори у циљу успостављања "интеркултурног дијалога, културног диверзитета, мултикултуралности, културног шаренила" и чега још ... да би се из новог угла поново развио поглед на сопствену културу и поглед на оне друге.

На симпозијуму Европског савета Музеји – средства или трезори, у Салцбургу (Аустрија), 1990. године, припремању музеалаца за улазак у јединствену, уједињену Европу, ти стручњаци су закључили да се не сме задирати у самосвојност култура у Европи, да су посебно мали народи са својим особеностима европско богатство и да њихове културе кореспондирају подједнако другим, економски развијенијим културама. Не постоје мање значајне или више значајне културе у документовању европске цивилизације, говорило се, већ су само неке имале интензивнију улогу у процесу културних политика, док су друге биле препуштене саме себи и тражењу механизама за свој опстанак.

Дакле, почетком 90-их година 20. века сматрало се да велика улога у културној комуникацији припада етнографским, фолклорним и друштвено-историјским музејима, који су настајали још половином 19. века и ширили се у свим већим европским градовима и државама, па и у Србији. На северу Европе, у скандинавским земљама, поред етнографских музеја са збиркама које су формирали разни мисионари на својим походима по Африци и Азији, јужној Америци, стварани су етнографски музеји као и музеји под ведрим небом (сканзени) не би ли сачували локалну народну културу од процеса продора индустријализације и нових технологија.

У маленој Србији, Етнографски музеј свој рад започиње половином 19. века (а коначно се оснива 1901. године) и стреми ка чувању народног, "сељачког идентитета" (грађанско друштво је било у повоју). Ни данас се не може избећи чињеница да је народ у Србији, посебно култура Срба, прожета веровањем у чуда и знамења, да постоји магична веза између њихових ствари и власника, схватање да је заједница саздана од живих и њихових мртвих, те да постоји митска веза између човека овог поднебља и природе у чије је ритмове он укључен и на које мора да реагује ... и због чега бисмо ми данас, и с којим правом, постављали логичка правила и обрасце туђих култура. То не чине ни многи данас моћнији од нас етнографски музеји у Европи. Да ли су Баварци представљајући изложбу Баварски мит у Градском музеју у Минхену (2005. године) били спремни да се одрекну представа о себи? Нису. Нити Финци у изложби Трилогија о Хелсинкију, постављеној још 2000. године. Испричали су причу о себи помоћу актуелних митских творевина у којима је акумулирано материјално и духовно богатство, социјално-историјски процеси.

Поред Етнографског музеја у Београду, готово сви комплексни музеји у Србији (а они су у већини), народни, градски или завичајни, имају и етнографска одељења формирана у већини случајева након Другог светског рата. У Србији се музејска мрежа развијала у нешто другачијем светлу, са тежиштем на комплексне музеје, који су временом почели да личе једни на друге. Међутим, то није умањило рад локалних и регионалних кустоса – етнолога. У Музеју Војводине у Новом Саду, етнолози прате све културне феномене заједница које живе у Војводини, па се поред српске, помно у компаративном и историјско-генетском облику прикупљају, чувају, проучавају и представљају предмети народне културе свих заједница са тог подручја. Уосталом Стална поставка Музеја Војводине управо говори музејским језиком о сукцесији култура на простору северне српске покрајине али и о савременим облицима интеркултурног дијалога међу различитим ентитетима. У другим музејима, попут Завичајног музеја у Мајданпеку, Народног у Зајечару итд. чувају се и излажу у тематским изложбама и предмети заједница које живе са Србима (Власи, Торлаци, Бугари, Роми ...).

Дакле, Етнографски музеј у Београду, матични музеј за примењену етнологију-музеологију јесте опредељен да представља материјалну, духовну и социјалну културу српског народа али сигурно да у оквиру свога рада кустоси помно прате, сакупљају и документују прошлост и других заједница које су живеле и живе на просторима јужнословенског поднебља.

У овом моменту, проблем је како се снаћи с постојећим, превазиђеним помагалима, јер за савремену технику увек недостају финансијска средства. Студијске, повремене изложбе истичу пред јавношћу тактилне вредности традиционалне културе, с којом се остварује блискост а публици (јавном мњењу) отвара се могућност да сами себе сагледају у прошлости.

Коначно, o раду и стручности Етнографског музеја у Београду најбоље сведочe 22.000 посетилаца који су за једно вече прошли кроз Музеј.

Др Весна Марјановић