Партијска књижица постаје главни хоби

Две трећине грађана Србије, према последњем истраживању Цесида, не верује политичким партијама. Тиме као да је потврђено већ уврежено лоше мишљење о политичарима. Али како то да се исти ти грађани радије учлањују у странке него у синдикате? Последње Цесидово опипавање пулса јавности показује да од свих активистичких организација странке имају убедљиво највише чланова.

Уместо да незадовољство начином на који им партије кроје судбину испоље ангажовањем у синдикатима и невладиним организацијама или оснивањем нових друштвених покрета, као у Шпанији и Грчкој, грађани радије остају верни странкама, којима истовремено – не верују. Као разлог зашто хоће партијску књижицу, 65 одсто испитаника наводи лични интерес.

Остварење интереса преко партије, ако је за утеху, није својствено само нама, тврди социолог Владимир Вулетић, који сматра да страначка књижица омогућава да се, пре свега, допре до утицајних људи.

– И у најразвијенијим земљама појединци настоје да дођу до посла или остварења интереса преко странака, које је још Макс Вебер дефинисао као, пре свега, интересне групе у том смислу. Али, у Србији, као и у другим друштвима високе незапослености, постоје изражен непотизам и друге врсте привилегованог запошљавања, осим страначког. Зато је важније имати рођака или пријатеља на положају, него учланити се у странку – истиче Вулетић.

Ни став да су „сви политичари исти” није српски патент. Неповерење у странке све је израженије у региону, али и у развијеним европским земљама, каже Бојан Клачар, извршни директор Цесида, организације која је спровела поменуто истраживање.

– Али, док у Европи грађани настоје да тај проблем реше оснивањем нових друштвених покрета, у Србији грађани не само да се учлањују у странке, већ редовно и гласају за њих, иако половина испитаника сматра да Србија иде у лошем правцу а истовремено опада поверење грађана и у владу и парламент. С друге стране, у готово свакој другој институцији коју смо мерили дошло је до пада активизма. Сваки четврти грађанин био је 2007. члан неког спортског или хобистичког удружења, а хобисти су данас на нивоу статистичке грешке – наводи Клачар.

На тој табели, другопласирани по бројности чланства су синдикати, с упола мање припадника у односу на странке. То се може објаснити малом понудом послова, која, према речима Владимира Вулетића, представља већи проблем од страначке привилегованости у потрази за радним местом. Али, и они који су запослени, радије се опредељују за партијску него за синдикалну борбу. Разлог за то није само слабо развијена традиција синдикалних покрета у Србији, већ и отуђеност радничких вођа од оних чија би права требало да заступају, као и политички утицаји, сматра Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Петомесечни штрајк просветара, у којем је и она здушно учествовала, ипак је привукао пажњу најшире јавности.

„Наш протест био је аполитичан, а све време били смо и ’на извору’, у комуникацији с колегама. Многе синдикалне вође седе у канцеларијама и немају додир с чланством и радницима. И ја бих се вероватно одродила од тога да сам на њиховом месту”, истиче професорка која је у току штрајка просветара стављала на муке ресорног министра Срђана Вербића.

Синдикална борба која би ослабила утицај партија, сматра она, не мора да буде узалудна.

„Да би се апатија сузбила, свако мора да нађе наду и вољу, да буде храбар у исказивању незадовољства. Ми смо штрајком хтели и да примером покажемо ученицима да и они треба, кад одрасту, да имају свој став и мишљење и тако их спремимо на борбеност која им је потребна у читавом животу”, објашњава Јасна Јанковић.

Таква борбеност, судећи по речима Бојана Клачара, недостаје и одраслима широм региона, јер у целој југоисточној Европи постоји апатија у погледу успешности личног активизма. Због тога многи иду линијом мањег отпора, прикључивањем странкама које ће, док се јавност не охрабри и не освести, и даље имати много „каријериста” међу чланством. Да ли од тога и саме партије могу да буду на штети? Владимир Вулетић сматра да, у таквом случају, проблем за унутрашњу стабилност странке настаје кад се масовно чланство „јагми за ограничен број послова”, због чега се стварају кланови и фракције.