Евро је највећа претња Европској унији

Европска унија је сада тамо где је Југославија била 1985. године. Тада се још могла спасити, да је постојала воља. Југославија се распала после десет година привредне стагнације, која је почела 1980. године, а ЕУ је у кризи тек шест година. Овако словеначки економиста Јоже Менцингер у разговору за „Политику” објашњава зашто сматра да, уз грчку драму, Европу тренутно тресе и југословенски синдром. „Као што су Словенце тада уверавали да сви у Југославији живе на наш рачун, сада немачки политичари уверавају све да су Грци лењивци које издржавају Немци”, објашњава Менцингер. У време распада Југославије (1990. и 1991. године) био је министар у словеначкој влади.

Нисам био националиста и нисам веровао у сан о самосталној Словенији или у то да смо били искоришћавани. За мене је излазак Словеније из Југославије био некаква врста „излаза за случај опасности”, који се можда могао спречити до октобра 1990. године. После тога то више није било могуће, за Словенију су трошкови остајања постали већи од трошкова изласка. Не мислим само на економске, већ и на социјалне и људске трошкове. Остало је само питање начина. Нажалост, дошло је до најгорег могућег распадања земље, у којем су страдали милиони Југословена.

Мислим да је у то време у Југославију искрено веровао само Анте Марковић, а можда и генерали ЈНА. Но, Марковић је био лош политичар, што је похвала. Није схватао да се новцем не може савладати ирационални национализам Туђмана и Милошевићево коришћење национализма.

Која вам се сећања на распад СФРЈ враћају док гледате грчку драму?

Почетак пропадања Југославије везан је за смрт Тита, који је био државник, али без људи који би могли да га наследе. ЕУ, уместо државника, већ дуже време има само безбојне апаратчике. Одлазак Грчке из ЕУ био би, економски гледано, ирелевантан за Европу, док је одлазак Словеније из Југославије био економски значајан. А што се Словенаца тиче, ми смо у Југославији били република са доста права, док смо у ЕУ само провинција. Изгубили смо све атрибуте државе као економског субјекта. Но, за све то кривим углавном словеначку политику, која се већ десет година удвара европским властима.

Истицали сте да постоје велике разлике у степену развијености земаља чланица ЕУ, баш као што су биле код некадашњих република СФРЈ. Да ли то значи многи у Европи прижељкују излазак Грчке из еврозоне?

Велике разлике захтевају различита правила, а у пракси то обично значи да за различите важе иста правила. Управо то траже моћници попут Немачке. Далеко је од истине да смо у ЕУ сви једнаки. Разлике постоје, и то је нормално, само треба признати. Ко би уопште могао да поверује како је гувернер централне банке Немачке, са становништвом од 80 милиона, формално равноправан словеначком, са два милиона становника. А примера различитог третмана има много. Словенија је, на пример, већ дуже под притисцима европских власти, управо због тога што је остала мало другачија од других некадашњих социјалистичких земаља. Све су европске државе спасавале своје банке, док се у Словенији то третира као недозвољена државна помоћ, коју мора да одобри европска власт. Кад словеначка држава помаже произвођачу спортске опреме „Елану”, то се сматра забрањеном државном помоћи која уништава конкуренцију. А три пута већа помоћ француском „Реноу” никоме не смета.

Да ли се после грчке драме, као што каже економиста Џефри Сакс, може веровати у будућност евра као стабилне валуте?

У будућност евра никад нисам веровао. Он је за мене политичко створење и економски је био грешка када је створен као неко чудо, које ће бити вечито и увек корисно. Његов основни проблем је улазак земаља које не чине оно што у економији познајемо као оптимално монетарно подручје. О томе сам писао још 1999. године, а то се у оно време сматрало непристојним евроскептицизмом. На евро се тада гледало као на највеће достигнуће европског удруживања. А он се сада претворио у највећу претњу ЕУ. Каква ће бити његова судбина тешко је рећи, јер се сви плаше хаоса који би настао. Механизам за миран излаз не постоји.

Шта ако су Европљани проценили да излазак Грчке из ЕУ за њих сада не би био неки велики трошак?

Грчки дугови као такви не би требало да буду опасни за ЕУ, јер грчка привреда чини 1,6 одсто привреде ЕУ. Грчка само разоткрива проблеме који постоје у ЕУ и који долазе до изражаја кад се појаве кризе. Грчка криза је пре свега политички проблем. Европске власти се плаше ширења „левог радикализма”, па ће урадити све да Грчку дисциплинују. То им је важно да би бираче на изборима у Шпанији држали у страху и да би спречили сумње у њихове институције и њихову политику. На неки начин, Грци су пред дилемом: „боље рат него пакт”. Ако прихвате „рат”, одмах су у великим проблемима, ако прихвате „пакт” – наставља се мрцварење које не доноси заокрет.

Да сте Грк, како бисте данас гласали? За рат или за пакт, како кажете?

На срећу, нисам Грк. Али да јесам, емоцијама бих заокружио „не”, а као економиста бих се ипак одлучио за „да”. Мада мислим да резултат неће бити релевантан за оно што ће нам се десити. Европске власти покушавају да покоре „радикалну левицу”, а уједно и знају да Грчка не може да врати дугове.

Да ли, после ове, Европу чекају нове кризе?

Да. По неким економским карактеристикама, а то су огромна ликвидност у финансијском сектору и неликвидност у нефинансијском сектору – нова криза је близу.

Зашто сте против политике стезања каиша?

Из једноставног разлога. Јер је глупа. Прво, криза је настала у приватном финансијском сектору, а за њу су окривили јавни сектор. А решење се тражи у смањењу социјале и на терет сиромаха.

Друго, проблем савременог света није понуда него тражња. Није проблем производити, већ производе и услуге продати. Раскорак између сувише мале тражње и велике понуде не може се решити штедњом, јер она додатно смањује тражњу. Треће, препоручује се повећавање ефикасности и конкурентности, што још повећава понуду и незапосленост. Ако то раде сви, онда то води у економски канибализам.

То о чему говорите налази се на линији онога што пише Нуријел Рубини, економиста који је предвидео светску кризу. Али, ако је штедња погрешна, шта је онда права терапија?

Да је штедња погрешно решење, сасвим је јасно. Она директно смањује тражњу, док повећање тражње решава проблем барем краткорочно. Тај се проблем некада, на пример после велике кризе у тридесетим годинама, решавао јавним радовима, а то, барем у почетку, води новом задуживању државе, које је, ако је реч о позајмљивању новца у земљи, само прерасподела. Али, јавни радови сада због технолошког напретка доносе много мање прерасподеле. Осим тога, проблем сувишне понуде настаје и траје деценијама због технолошког напретка, прерасподеле у корист капитала и на штету рада, пребацивања производње у земље с јефтином радном снагом, тежње за повећавањем конкурентности, па се не може брзо решити. Нажалост, најефикасније решење проблема јесте рат у којем се уништи оно што је раније створено, да би се после рата почело наново.

Да ли је могуће да мислите да је за решење актуелне кризе рат бољи од штедње?

Поређење рата и штедње је бесмислица. Осим економије, постоји и морал. Коришћење рата за постизање економских циљева крајње је неморално. А чињеница је да је рат, економски гледано, стварање тражње, и то већ у припреми и у току рата, када се производи оружје, и после рата, када треба поново саградити све што је срушено. Но, то не оправдава коришћење рата и убијање за повећавање профита и решавање економских проблема појединих земаља, привредних грана или предузећа. Мада многе земље, да би продале оружје, то раде подстицањем ратова по свету. Наравно, то не кажу отворено, већ обично кажу да продајом оружја штите демократију.

Кажете да је криза настала у финансијском сектору, а да је за њу окривљен јавни сектор. У Србији банке нису биле у кризи, већ имају довољно пара. Шта су онда узроци наше кризе?

Србија је у кризу упала, није је створила. И у свету је финансијски сектор сада, после убацивања огромних количина новца, превише ликвидан. Банке се плаше кредитирања, али нема ни здраве тражње за кредитима, иако су каматне стопе близу нуле јер нема тражње за производима. Ако не знам шта бих могао да продам, и код каматне стопе од нула одсто – ја нећу инвестирати. Мишљење да се повећавањем конкурентности све може продати на светском тржишту, нажалост, јесте утопија јер и светска тржишта имају исти проблем.

Ако је рецепт потрошња, како то да Србија, која је годинама више трошила него стварала, сада није у привредном процвату, а не у рецесији?

Србија је трошила више у време у којем је требало да штеди, а то се види у великим дефицитима платног биланса. Док је неко други производио више него што је трошио и био спреман да штеди вас, ви сте могли више да трошите него што стварате. Али, не верујем да Србија може изравнати платни биланс, јер једноставно нема производа које би могла да прода на светском тржишту. Поготово не сада, јер је на тржиштима рецесија и велика конкуренција.

Пре годину дана истакли сте да Вучић примењује шок терапију и поручили му да успори. Какву сада поруку имате за њега?

Типичан сам градуалиста и лош политичар, који верује да се проблеми могу решавати споро, један по један, без великих најава реформи, које увек стварају погрешна очекивања и које су много пута и саме погрешне. Ситуацију у Србији сада не познајем, можда је шок терапија успела, а ја погрешио.

----------------------------------

Украјинска драма већа је од Грчке

Грчка драма засад је далеко од југословенске. Мислим да ће таква и остати. Једна друга драма много више личи на југословенску. Реч је о ситуацији у Украјини. А много трагичније и веће драме дешавају се тренутно у арапским земљама.