Трагедија у три чина

Ишчитавам ових дана књигу Марлене Шпери „Инжењеринг револуције”с поднасловом „Парадокс промовисања демократије у Србији”. Књига је објављена на енглеском у издању штампарије Универзитета у Пенсилванији. Ауторка се већ дуго бави дипломатијом, има двојно (америчко и холандско) држављанство, тренутно ради за УН, а раније је радила, између осталог, за Маршалову фондацију, те за Америчку амбасаду у Хрватској.

Књига је изузетно занимљива, јер не само да се бави начинима на који су стране државе и фондације утицале (односно нису утицале) на политичку сцену у Србији од 1990. до 2012. године него и показује како је управо Србија (по)служила Западу као својеврстан глобални покусни кунић кад је реч о новим формама „промовисања демократије”. Уосталом, пред сам крај књиге ауторка дословно каже како је свргавање Милошевића представљало први успешан пример како отворено пружање финансијске помоћи у сврху демократизације, а не тајне операције које води ЦИА, односно директна војна интервенција, носи лавовски део заслуга у рушењу неког диктатора. У наредних пет година, а на истом трагу, долази до рушења Шеварнадзеа у Грузији, затим до „наранџасте револуције” у Украјини, као и „револуције лала” у Киргистану. Од 2011. године следи „арапско пролеће”, односно низ преврата у арапском свету, које велики западни медији изнова пореде са свргавањем Милошевића.

Књига Марлене Шпери има пет поглавља. Прво и уводно бави се „промовисањем демократије” и пружањем помоћи политичким партијама у иностранству у понешто уопштеном кључу, док се у последњем, петом, износе закључци. Наслови преостала три поглавља, међутим, индикативни су као лаконски описи фаза „промовисања демократије” у Србији: „Одсуство помоћи у Милошевићевој Србији 1990–1996”, „Припреме за промену режима 1997–2000”, те „Промовисање демократије у Милошевићевој сенци 2001–2012”. У најкраћем, у првој фази помоћи противницима режима скоро да уопште није било, што због санкција, што због перцепције Милошевића као фактора мира на Балкану и националистичког имиџа највећег дела опозиције; у другој фази делило се шаком и капом; у трећој је помоћ најпре пружана искључиво проевропским и антинационалистичким снагама, док је према партијама и лидерима с националистичком позадином и са пртљагом учешћа у рату подигнут својеврстан симболички санитарни кордон. То се променило 2008. године након избора после којих је склопљена коалиција ДС-а и СПС-а. На интервенцију Бориса Тадића, Фондација Фридрих Еберт успоставља везе са СПС-ом, затим промовише ову партију по Немачкој и подупире њен захтев за повратак у чланство Социјалистичке интернационале. То је био сигнал завршетка једне ере. Кад после неколико месеци Томислав Николић и Александар Вучић напусте СРС и формирају СНС, страним фондацијама и међународној заједници више неће бити зазорно да сарађују с њима. Они ни раније нису имали проблема са гласачком подршком, него једино с међународним легитимитетом. Кад је то решено, власт је била иза другог ћошка.

У својој књизи Марлена Шпери подвлачи црту и покушава, из перспективе Запада, да извуче закључак који аспекти „промовисања демократије” јесу, а који нису имали успеха, те које лекције из Србије су успешно, а које неуспешно примењене другде у свету. То, наравно, опет подсећа на судбину покусног кунића.

Има Агата Кристи онај сјајан кримић „Трагедија у три чина”, где велики глумац сер Чарлс Картрајт убија троје људи да би могао да ожени девојку у коју је заљубљен, мада је већ ожењен, но жена му је у лудници, а као католик не може да добије развод. Детектив Херкул Поаро има мотив за друго и треће убиство: друга жртва зна за Картрајтов брак, а трећа пак страда као неугодан сведок другог убиства, но мучи га чињеница да за прво убиство не може да замисли никакав мотив. И онда му сине: прво убиство је било генерална проба. Картрајт се, као глумац, није усудио да организује тровање на јавном месту оне жртве коју му је било стало да убије, а да претходно не испроба ствар на фактички случајном узорку.

То је некако најнеугодније осећање које овдашњи читалац стиче након читања оваквих књига. Цео ратни распад Југославије и каснија такозвана транзиција за Запад су у доброј мери били згодан експеримент, чији се закључци после могу применити на „пацијентима” који су им важнији и до којих им је више стало. Не знам шта бива са заморцима који игром случаја преживе лабораторијске експерименте, али чисто сумњам да их пусте на слободу.

*Писац и новинар