Мање казне за сараднике

Нови Законик о кривичном поступку, који треба да ступи на снагу 1. јануара идуће године, измениће положај сведока сарадника у нашем правосудном систему. Уместо досадашњег потпуног ослобађања од кривичне одговорности, сарадници тужиоца, који признају све своје грехове и помогну у доказивању кривице својих саучесника, биће и сами проглашени кривима.

Суд ће им одмерити затворску казну која следује за оно што су учинили, а затим изрицати половину те казне, као привилегију коју су стекли признањем. Овај закон, међутим, предвиђа и могућност потпуног ослобађања од казне.

Група наших и италијанских правних стручњака, која је у сарадњи са Институтом за упоредно право и организацијом „UNICRI”, недавно објавила студију „Борба против организованог криминала у Србији”, сматра да тренутно стање свести у нашем друштву није такво да би се могло прихватити потпуно опраштање кривице. Они предлажу да се, уместо законске одредбе која предвиђа евентуално и потпуну аболицију, уведе умањење казне и до 90 одсто.

То би значило да сведок сарадник, кога суд прогласи кривим и осуди на 10 година затвора, буде фактички осуђен на пет година, док му се изузетно казна може умањити на само једну годину иза решетака. Аутори ове студије сматрају да би значајно умањење, али не и потпуни опрост кривице, могло постићи ефекат да се таквом сведоку сараднику више верује.

– Не треба бити много проницљив, па закључити да би један тежак криминалац, починилац најтежих кривичних дела, увек био спреман да лаже само да би се ослободио казне – каже се у студији.

Аутори овог пројекта предложили су да у ЗКП-у прецизније буде одређено ко су особе које не могу добити статус сведока сарадника. ЗКП предвиђа да то не може бити „лице за које постоји основана сумња да је само или са другим лицима, али уз знатан допринос, организовало криминалну групу”.

Потписници студије оцењују да је са аспекта правде и морала сасвим примерено да починиоци најтежих кривичних дела, као што су тешка убиства или геноцид, не могу добити статус сведока сарадника, што би био основ за опроштај половине, или чак читаве казне.

Они предлажу да се тој одредби дода још једна, која би гласила: „Сведок сарадник не може бити ни лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело за које се може изрећи казна затвора у трајању од 30 до 40 година”.

Институт сведока сарадника у нашем правном систему постоји од 2002. године, када је донет Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала. Први сведок сарадник у историји Србије био је Љубиша Буха, звани Чуме. У процесу за убиство премијера Зорана Ђинђића, тај статус добио је Буха као и још тројица чланова некада најмоћнијег криминалног клана у земљи Дејан Миленковић Багзи, Миладин Сувајџић и Зоран Вукојевић. Сведок сарадник био је и Ненад Шаре у процесу за убиство Ивана Стамболића.

Двојица сведока сарадника саслушана су на суђењу за ратни злочин на пољопривредном добру „Овчара”. У свим овим случајевима, адвокати су упорно постављали питање кредибилитета и тачности исказа ових људи, али су њихова имена ипак брисана са оптужница, док је суд доносио такозване одбијајуће пресуде.

Од самог почетка, увођење сведока сарадника изазвало је дилеме и подељена мишљења, јер наше друштво није било спремно да се, због интереса откривања неког кривичног дела, неком убици опрости оно што је урадио. У јавности се отворено сумњало у разне манипулације и закулисне игре између тужилаштва и мафије.

Аутори студије сматрају да ће новим законским решењем бити отклоњене моралне дилеме, јер ће и суд и јавност више веровати ономе ко пристаје да буде кажњен и да одслужи своју макар и умањену казну, него криминалцу који својим исказом купује слободу.