Наоружани народ

У рукама грађана Србије, према новинарским истраживањима, налази се готово двоструко више комада оружја него у залихама надлежних државних органа, односно, војске и полиције! Овај застрашујући податак, без улажења у његову прецизност која не може много да варира, односи се и на регистроване и на оне друге, непријављене "цеви", али то не мења ствари у погледу озбиљности ситуације у којој се налазимо.
Руку на срце, држава је последњих година, па и деценија, често предузимала потезе како би стала на пут непотребном и неприхватљивом "наоружавању народа".

Нажалост, увек је требало неко зло да се деси, па да надлежни ступе у акцију, а што је можда и важније, те интервенције увек су се односиле на оно пријављено, такозвано легално оружје.

Дакле, сетимо се деведесетих година прошлог века и најезде такозваних жестоких момака подземља, који су сејали страх, али и смрт по улицама градова. Како би се то зло сузбило држава је 1998. године прогласила измене закона, чиме је "право на оружје" раздвојено на дозволу за ношење и дозволу за поседовање оружја. Циљ је био да се на разумну меру сведе број револвераша који су одлазили на пиће са пиштољима заденутим за појасеве. Морали су да своје "љубимце" оставе у витринама. Легално.

Касније су прописани и обавезна обука за руковање и такозване теренске провере кандидата за имаоце оружја. Лекарски и психијатријски преглед и даље нису били обавезни, тако да је слика о Србима као наоружаном народу остала непромењена. И, коначно, после масакра деветоро недужних житеља Јабуковца, држава је саопштила да ће предложити измену Закона о оружју и муницији тако да већ поменути стручни прегледи постану обавезан део процедуре за добијање дозвола за оружје.

Сад мало статистике. Оправдано се процењује да се у рукама "приватних лица" у Србији тренутно налази 1,1 милион уредно регистрованих и чак око 950.000 непријављених "цеви" (војска и полиција располажу са око 850.000). Поставља се питање да ли ће се и како ригорозније мере за добијање дозволе одразити на опште стање криминалитета у држави Србији. Песимистички одговор могао би да гласи: никако.

Има више објашњења. Најбитније је оно према коме криминалац-убица сигурно неће ићи на психијатријски преглед да би добио дозволу за оружје, које ће затим користити у ликвидацији свог непријатеља. Криминалац-убица ће и даље, као и до сада, у "посао" кренути са пиштољем који није регистрован и за који, наравно, нема дозволу. То је јасно.

Пооштравањем законске процедуре Србија ће свакако значајно смањити број разних Никола Радосављевића који због "кврца у глави" убијају своје комшије из уредно регистрованог оружја, који дакле убијају "са дозволом". Никола Радосављевић из Јабуковца је имао дозволу за поседовање ловачке пушке.

Ипак, он није починио злочин зато што је имао дозволу. Могао је да пуца и из неког другог, нерегистрованог оружја. То нерегистровано оружје треба да буде мета полиције и државе Србије. Тих скоро милион убојитих направа за које се не зна ни ко их поседује, ни када ће бити употребљене.