Дан великог заокрета Америке и Ирана

Преговарачки маратон трајао је 12 година, последња фаза се растегла на 22 месеца, а његов двонедељни финиш у Бечу пробио је три рока, током ког су се разговори продужавали дубоко после поноћи. Учесници су претили да ће напустити дијалог, али на крају се исплатило: постизање договора и његов квалитет важнији су од количине утрошеног времена.

Упорно потресан новим сукобима, свет је након много конфликтних сигнала који су стизали из Беча дочекао да се договором Ирана и шест глобалних сила са дневног реда скине озбиљан проблем у вези с спорним нуклеарним програмом Техерана.

У дану великог заокрета обе стране су постигле своје политичке циљеве: међународна заједница може да буде задовољна што је испословала да се Ирану ограничи и стави под стриктну контролу цивилни нуклеарни програм, који би, страховало се упркос упорним демантијима Техерана, могао да води ка производњи атомске бомбе и драматичној промени динамике Блиског истока.

Иран може да буде задовољан што излази из деценијске политичке изолације и што ће поступно укидање санкција УН, САД и ЕУ скинути притисак с производње нафте, банкарског система и економије, утичући психолошки и социјално на целокупан живот земље.

Историјског договора не би било без огромне количине добре воље и стрпљења међународних преговарача – пет сталних чланица Савета безбедности УН плус Немачка – и иранске дипломатије, која је избором председника Хасана Роханија 2013. прихватила платформу побољшања односа са светом.

Стручњаци су утаначили све детаље и уградили разне осигураче како би потписници – шефови дипломатија, код куће могли да бране споразум који је, иако озбиљан, тек први корак у разбијању неповерења таложеног између „велике сатане” (САД) и „осовине зла” (Иран) још од времена Исламске револуције 1978.

Преговори су филигрантском прецизношћу покривали сва озбиљна питања. Полако су отклањани један проблем за другим, а колико су били сложени, доказује и три пута померан рок за завршетак разговора, током којих су се у финишу савладале стратешки важне препреке као што су инспекције нуклеарних постројења, укидање девет година старог ембарга на ирански ракетни програм и слободна куповина и продаја оружја.

Највећа, која је показивала колики је још степен међусобног неповерења, тицао се питања како Ирану поново завести санкције УН уколико се испостави да Техеран не поштује договор. Исту дилему имао је и ирански председник, обећавајући да ће његова земља поштовати одредбе споразума, али да ће снажно узвратити уколико га друга страна прекрши.

Џон Кери и Мохамад Џавад Зариф, двојица кључних преговарача – имајући у виду америчко-ирански анимозитет – готово тврдоглавом упорношћу нису одустајали ни у тренуцима када се чинило да се преговарачка рампа дефинитивно спушта. Затезали су и попуштали, како и доликује споразуму од огромне стратешке важности за безбедносну и енергетску сигурност Блиског истока и света у целини.

У неким етапама Американци су оптуживали Иранце да одустају од договореног, Иранци узвраћали да Американци у складу с својом „глобалном ароганцијом” уводе нове захтеве.

Французи су апеловали. Британци упозоравали да су преговори „болно спори”. Немци инсистирали да се „изгради поверење”. Руси су смиривали страсти, уверени да постоје „сви предуслови” за споразум. Кинези су уносили опрезни оптимизам. Шефица ЕУ за спољну политику инсистирала је на томе да се преговара.

На крају се показало да су и администрација у Вашингтону и власти у Техерану, без обзира на отпоре с којима су били суочени и с којима ће се тек суочити, споразум представили као свој највећи спољнополитички тријумф, што је уистину тачно.

Уторак је био дан тријумфа Барака Обаме. Он је одлучио да САД, после година одбијања било каквог директног контакта са Ираном, пре две године успоставе тајне контакте с Ираном, да би потом прихватио преговарачки сто. Уложио је велики политички капитал да би скептике код куће и по свету уверио да је споразум вредан труда. Може Чарлс Краутхамер колико год хоће да пише у „Вашингтон посту” о „најгорем споразуму у дипломатској историји САД”.

Дан тријумфа има и Хасан Рохани, који је храбро напустио политику сукобљавања свог претходника и, упркос отвореном отпору теократских конзервативаца или тврдокорних кругова Револуционарне гарде, покренуо процес отварања. На крају се изборио за сагласност врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија. Сада може да понови да су током преговора Иранци успели да „шармирају свет, што је уметност”.

Коначни споразум, заснован на параметрима који су усвојени у Лозани почетком априла, исписао је сценарио по коме су и Иран и међународна заједница победници. Али, ако се искључе амерички и ирански скептици, Израелци и Саудијци који не желе да верују у дипломатију, свеобухватан споразум је добитак за цео свет.

Доноси мир, иако је сигурно да све тензије, посебно регионалне, неће бити укинуте. Оснажује споразум о неширењу нуклеарног оружја. Иако критичари Техерана и даље сумњају, Иран у блискоисточном метежу може да има велику улогу у стабилизацији.

Договор омогућава изградњу бољих односа између Ирана и Запада, посебно САД. Запад ће контролисати ситуацију, али се решио велике бриге и добио озбиљно тржиште. Стотине западних инвеститора већ се спремају да купе карте за Техеран у који ће се вратити десетине милијарди долара досад замрзнутих по страним банкама. У Ирану ће их весело дочекати, посебно млада генерација, која је већи део свог живота провела у земљи парији, изолована од вршњака из света.

Запад ће на све начине желети да контролише иранска савезништва са шиитима у Либану и Јемену, посебно односе са сиријским режимом. Истовремено, договор би могао да омогући координисанију сарадњу у супротстављању заједничком непријатељу – Исламској држави.

Споразум, такође, отвара могућност да Иран и његови арапски суседи успоставе нормалније односе. У временима када је регион растрзан разним сукобима – од којих су многи сунитско-шиитској основи – могао би да се отвори саудијско-ирански дијалог, који би имао шансу да преобликује Блиски исток.