Зашто је Атина морала да остане у еврозони

Еврозона је много више од зоне евра, што је од самог почетка кризе знала и Атина и што је и допринело њеном јучерашњем договору са европским кредиторима. Могућност да се уруши европски политички пројекат и страх од руско-грчког савезништва одобровољили су Брисел да Атини одобри 86 милијарди евра.

Грегзит је у последњем тренутку избегнут на задовољство Рима, Париза, али и Вашингтона – све три престонице су указивале на политички и морални суноврат ЕУ у случају да Брисел избаци чланицу из еврозоне. Еврозона не сме да се окрњи и компромитује – била је прошлонедељна порука Беле куће и тамошњег министарства финансија Европи, посебно Немачкој.

И медији су вршили притисак, подсећајући да се не зна шта је више допринело благостању немачке економије – отпис дуга 1953. или стварање евра. Порука аналитичара и стручњака је да Грчка сигурно неће вратити позајмљено и да је зато немачко инсистирање бесмислено, лишено сваког осећаја за стварност.

Реалност је и да су немачке и француске банке лоше процениле ризик и одобравале кредите земљи за коју је било јасно да неће моћи да га врати, због чега и оне треба да сносе одговорност.

На страну сви економски разлози, јасно је да је грегзит морао да се спречи јер је еврозона осмишљена и из политичких разлога – да најтешње повеже чланице и даље обесхрабри њихово сукобљавање.

Протеривање Атине значило би да је ЕУ изгубила кредибилитет заједнице, која не само да је испреплетала националне економије тако да је рат између држава обесмишљен већ је и унија просперитета и солидарности. Редови испред банкомата на Егеју или празни рафови у радњама у Солуну довели су у питање способност Брисела да обезбеди благостање, док је понашање европских званичника према вођама левичарске Сиризе представило ЕУ не као политичку и економску заједницу пријатеља, већ као место сурових непријатељских окршаја.

За Ангелу Меркел или Жан-Клода Јункера, Атина као да је држава парија, а не део бриселског клуба, па није чудно што им је Америка скренула пажњу да су се мало „занели”. Да се Грчка вратила на драхму, ЕУ би показала да су њене институције неспособне, а управо је вера у придруживање европским институцијама, које решавају проблеме чланица, била најслађа „шаргарепа” коју је ЕУ имала у односима са јужним и источним суседима.

Како пише економиста Бранко Милановић за сајт Ал Џазире у САД, криза у којој моћна Немачка диктира услове малој Грчкој подрила је поверење у ЕУ јер је немогуће говорити о унији без поверења, солидарности, па и прерасподеле богатства. „Ако државе следе само сопствене интересе уз негодовање других, унија је немогућа”, сматра Милановић и додаје да Немачка као најјача сила чини најмање уступке, чиме Европу представља као место где је и даље најважнија моћ, а не јединство.

Европи је важно да покаже јединство, посебно у светлу кризе у Украјини, где се Брисел показује као унија мира, благостања и демократије насупрот Русији као „агресору”.

Ципрасови сусрети са руским председником Владимиром Путином подигли су улог који би Брисел изгубио коцкајући се са грегзитом. Један члан савета за спољну политику Кремља казао је да могући грчко-руски савез једва тема у Москви, али да је зато страх од ње „у Европи претеран, док се у САД граничи са паранојом”.

Страх од Грчке у руском загрљају можда јесте пренаглашен, али свакако није неоснован. Атина се противила продужетку европских санкција Русији, мада их на крају није блокирала. Доток руске нафте преко „Турског тока”, то јест преко Црног мора, Турске и Грчке, додатно би ојачао везе између две земље. Како је оценио вашингтонски институт Брукингс, „нови однос између Москве и Атине забрињава НАТО и део је геополитичког оквира у којем се сада одигравају догађаји у Европи”.

Ципрас је успоставио добре односе са Путином и, мада су обојица порекли да је Атина тражила позајмицу од Москве, узнемирио западне партнере могућношћу да се Грчка политички и економски окрене истоку. Има и мишљења, попут оног у „Волстрит џорналу”, да Русија, због пада цена енергената и западних санкција упада у рецесију и не може ни себи да помогне, а камоли Атини. Кремљ се није превише уплитао у спор између Атине и Брисела. После Путинове констатације да је то европски проблем, који Европа треба да решава, министар финансија је изјавио да би се обрадовао споразуму јер би грегзит био лош и за руску економију.