Атељеу 212 фале три глумца

Иза Бранимира Брстине, директора Атељеа 212, успешна је позоришна сезона чији биланс је седам премијера, 18 награда, бројна гостовања у земљи, региону и иностранству. Бранимир Брстина 20 година није дао интревју неком медију, а на овај наш позив одговорио је „Изгледа да морам”!

Памтимо Ваше речи са почетка директорског мандата: „Нема ми друге него – скочи у воду и пливај”. На челу Атељеа 212 „пливате” већ годину дана. Са каквим проблемима сте се борили?

Проблема има пуно, неки се решавају лакше, неки теже, са новцем је најтеже, али изазов, борба, креативност… у уметности се подразумевају. Не мистификујем их, али за решавање траже целог човека. Опет, ако се све то посматра као нормално, после извесног времена, за дивно чудо, постаје и занимљиво. Има ли шта лепше него стварати услове да младе колеге редитељи и ансамбл Атељеа 212 постигну врхунске резултате. Седам редитеља је радило: Марко Манојловић, Маја Малетковић, Снежана Тришић, Александар Швабић, Марко Мисирача, Филип Гринвалд, Миа Кнежевић. Били смо као кошница ове сезоне, подсећало је на најбоља времена. Оснивачи Атељеа 212 поставили су високе циљеве, а остваривали су их деценијама најзначајнији уметници ових простора. Заменик Мире Траиловић, касније управник, Љубомир Муци Драшкић, који је доста нас данашњих чланова позвао у Атеље, гајио је особену врсту односа према глумцима, посебно према младима, сећање на њега, толеранцију и неприметну родитељску руку изазива моје огромно поштовање.

Позориште је фабрика која производи представе. Колико премијера планирате у наредној сезони? На која гостовањa се спремате?

У сезони иза нас имали смо седам премијера, шест већ изведених и седму младе ауторке Мие Кнежевић „Кафа и цигарете – поздрав из Београда” посвећене Џиму Џармушу, коју смо почетком јуна извели као претпремијеру у Зрењанину, а код нас ће премијера бити 29. септембра. Надамо се да ћемо наставити сарадњу и са Центром за културу из Бора и већ традиционално, на њиховој сцени, реализовати прва извођења неких представа. Пробе Јонесковог „Макбета” у режији Анђелке Николић почињу почетком септембра, убрзо затим и комада „Лице” Александра Галина, у режији Јелене Богавац. Пред крај године планирамо премијеру комада Ивана Вирипајева „Пијани” у режији Бориса Лијешевића. У октобру нас чекају гостовање у Бечу, затим два наступа на Гавелиним вечерима у Загребу с представама „Казимир и Каролина” и „Август у округу Осејџ”. Учествоваћемо и на фестивалу „Пургаторије” у Тивту, а и на домаћим фестивалима „Вршачка позоришна јесен – фестивал позоришне класике”, „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару, „Фестивал без превода” у Ужицу…

На нашој сцени угостићемо колеге из „Гавеле” с њиховом поставком дела Трејсија Летса „Коловоз у округу Осејџ”.

Свака кућа по природи посла има своје планове. Колико је то изводљиво када је у питању Атеље 212?

Све је теже, али горе главу. Апелујем за већи буџет, а до тада – шта? Сналазимо се. Штедимо. У великој мери смо повећали приход са благајне. Помажу и донатори. Са сарадницима, како дани пролазе, усаглашено решавамо и најтеже проблеме. То координира Маша Михаиловић са позиције оперативног директора и успешна је у томе. Готово сав новац који прикупимо улажемо у нове представе: у приче о малом човеку и великим мукама, суровој стварности, сиромаштву, изгубљености, и на другој страни потреби за радошћу, вољи за животом, а све то кроз савремене комаде, нова читања класика.

Представе делом финансирате и из сопствених средстава. Којим се то модерним маркетиншким алатима служите? Да ли планирате да своје редове појачате новим снагама?

Планирамо, наравно, али немамо право на запошљавање. Имамо девет упражњених радних места, од тога три глумачка и шест на другим пословима. Сваког месеца аргументовано аплицирамо за та радна места, јер то су послови без којих се не може, али већ више од годину дана није нам одобрено ниједно. Имамо и неколико десетина аутора који су хонорарни сарадници, плаћамо их из сопствених средстава, али за то смо се изборили, јер без њих нема позоришта. У тешким околностима боримо се за високи уметнички ниво. Надам се да ово нико неће погрешно схватити па рећи: кад можете и овако, више вам и не треба. Био би то лош приступ или ружан гест према посвећенима. Ако мораш да пливаш, а знаш, пливаћеш и у нафти, и у води.

Позориште не може да се води уколико га не осећате, али и ако нисте креативни менаџер. Како из позиције директора гледате на себе као глумца?

У протеклој сезони нисам учествовао у спремању нових улога, време сам користио за сагледавање и решавање проблема које позориште мучи. Посвећеност, којој се учим, сећајући се разредног старешине Дојчила Томовића, из гимназије у Зрењанину, професора глуме Мирослава Дедића који је моју класу из свакојаких криза будио покличом: „Весело, бодро и уметнички”, племенитог Мила Ђукановића, професора филмске режије, величанственог глумца и редитеља Бранка Плеше, колеге и пријатеља Данила Бате Стојковића и његове посвећеностиулогама које је играо, храбри ме да савладавам непознато и у ходу.

Како би изгледало позориште по Вашој мери?

У Атеље 212 сам ушао са 22 године, доживео га као кућу изузетних глумаца, редитеља , писаца, свих других који је чине, којом се опуштено, али озбиљно и пажљиво руководило. Таквог сам га заволео. Атеље 212 је мој почетак и мера мога живота у односу према позоришту. На ово место сам дошао из глумачког ансамбла, кад дође време у њега желим и да се вратим. Волео бих да садашњи ансамбл и млади људи које дочекујемо и очекујемо, уз духове оних који су ово позориште створили,понуде публици, суграђанима, друштву, деци, омладини, пензионерима и сузе, и смех, и машту, и крила, и срце у јунака, и памет детета, и оно чега нема, и оно без чега се, на жалост, може – љубав, поштовање и врхунску уметност!

Борка Г. Требјешанин