Сахрана у Приштини

Сви ћемо једнога дана отићи са овога света. То је нормално чак и када се у данашње (не)време животи гасе на најнеобичнији и неприродан начин.

Али када се у Приштини данас угаси православна душа, онда је осећање посве другачије...

Било их је око тридесет. Старице су се угасиле. Баку Раду Савић од деведесет лета и баку Вуку Ивановић, те Наду Ђорђевић рођаци су сахранили тамо где нису живеле, а можда нису ни желеле да буду сахрањене. Оливеру Јочић сахранили смо на приштинском гробљу, крај супруга. Снежана Борзановић своју борбу за правду и истину прекинула је нагло и прерано, нашавши одмор души.

Пре неколико година угасио се и живот бившег логораша, остарелог Боре Дрмончића, који је много памтио и много трпео, са целом породицом. Испратили су га болесна супруга, ћерка Милијана и син, као и други син са супругом.

Некако, увек се очекује да смрт стиже редом... Али, често није тако. Милијана, која је била симбол храбрости у Приштини, јер је са крстом на грудима пешачила од своје куће у насељу Акташ до цркве, закратко је завршила борбу. Мождани, срчани, стомачни инфаркт, зар је важно сада шта је био узрок? Како је живела, могуће је да ју је све одједном сустигло. Причала је како им испод олука у време топљења снега осване гомила отпадаи шута. И капија буде затрпана свакојаким отпадом. Или како су им полупана сва стакла у једној ноћи. И још, и још. А они – не подижу ролетне и трају.

Милијана је била једна од оних које нису пропуштале литургију у Цркви Светог Николе, макар била сама са попадијама и њиховом децом. Куповала је лекове болеснима и када јој не траже. Палила је свећу упокојенима које је само она познавала. За себе није бринула. Рекло би се да је последњих дана кад је имала болове ни лекари нису озбиљно схватали. Или је све требало да будебаш тако.

Па чак и то да није било могуће сахранити је поред оца. Јер, део гробља где је сахрањен Бора Дрмончић толико је обрастао шибљем да се једноставно није могло прићи. Чак и ако чисти шибље син Мића, оно буја све жешће.

Тако је Милијани одређено место поред два гроба на доступнијем месту. У претходној години ту је сахрањен добар човек који није био крштен и жена коју нико није познавао. Донели су је синови, Албанци из оближњег села, поставили крст, али нису позвали свештеника да одслужи опело.

Али, апсурдима никад краја. Раку су копали багером. Избацивали су кости безимених покојника. Милијанин брат се сећа да се на том делу налазио белег са записом: „Овде почивају каплари Александар и Мрша.” С обзиром на то да се у близини налази спомен-обележје: „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1914–1918”, a иза споменика су наслоњени крстови са видљивим или невидљивим записима, може се закључити да нису све кости похрањене у заједничку гробницу. Заправо, кад смо одлазили на Задушнице, и раније смо затицали кости расуте по трави. Сада су те кости мученика и војника сакупљене и по други пут сахрањене у гробу који је ископан багером, више као рупа него као гроб, крај ногу Приштевке Милијане. Гроб су затрпавали брат и свештеници. Мање боли док се крупно грумење земље уситњује мотиком и достојно формира хумка. Брат и свештеници су на сунцу то чинили предано и дуго.

Они Приштевци који живе у Грачаници нису чули да је умрла, а ни да је сахрањена њихова суграђанка. Тако близу, а тако далеко за једну вест, а вест о смрти се, кажу, брзо шири. Изненађени, уз стегнуто срце, пале свећу за покој њене душе, помињући и Снежану, Вуку, Раду, Оливеру, Наду, Бору и оне војнике и цивиле који су оставили своје кости повлачећи се према Албанији у току Првог светског рата. Многи су сахрањени на старом гробљу крај цркве, али ево, и на Драгодану.

Песникиња, живи у Грачаници