„Хасанагиница” тресе емоцијама

Од нашег специјалног извештача

Тиват – Шта сам ја њима? Ђуле којим један у другог пуцају? Ни то, ситна сам ја. Ставиш ме овде, ставиш ме онде, преместиш, одмоташ, замоташ, узмеш, оставиш, започнеш, па опараш, па препочнеш... Ово су потресне речи којима је Кристина Стевовић, млада црногорска глумица, описала патњу и немоћ Хасанагинице, своје нове сценске јунакиње у истоименој драми Љубомира Симовића, симболу женске беспомоћности.

Сагу о Хасанагиници  која се већ вековима преноси с генерације на генерацију, у рекло би се најчудеснијој верзији коју је исписао академик Симовић пратили смо прексиноћ на лицу места. У амбијенталном простору атријума летњиковца Бућа у Тивту где је уз овације, сузе и цвеће изведена премијера представе „Хасанагиница”, према драми Љубомира Симовића у осам слика у режији Јагоша Марковића. Премијерном извођењу присуствовали су бројни политичари, јавне личности, уметници из целог региона, међу њима Ранко Кривокапић, др Томица Милосављевић, Драган Капичић, Јелисавета Сека Саблић, Калина Ковачевић...

Делећи судбину насловне јунакиње на тренутак смо имали осећај неприпадања овом свету и времену, већ неком чистијем, бољем тренутку. Уз занос и усхићеност који смо доживели пратећи Симовићеве јунаке које су на сцени ишчитавали црногорски и српски глумци, све време нас је пратио и осећај радости и туге, надахнућа и поражености суровом стварношћу, бесмислом таштине, љубоморе, посесивности...

У медитеранском амбијенту уз мирис чемпреса, на сцени од песка, уз тонове оријенталне музике која буди чула, Марковић је поетично, с пуно емоција, али и минималистичким средствима исписао нову поставку драме „Хасанагиница”, потписавши поред режије и адаптацију, сценографију, избор музике и сценски покрет. Костиме је урадила Марија Марковић.

– Пре свега опчинио ме је Симовићев текст. Читала сам много верзија „Хасанагинице” и мислим да је ово најбоља коју сам видела. Затим минимализам у редитељском исказу до којег је дошао Јагош Марковић и, наравно, глумци који су успели унутар тог минимализма, не сви, али већина, да дођу до својих улога – каже Мани Готовац, хрватски театролог која је из Дубровника дошла да види тиватско читање „Хасанагинице”.

Ивана Мрваљевић, директорка Градског позоришта из Подгорице, каже да је затечена. Допутовала је на премијеру весела, али ју је, додаје, представа потресла својом емоцијом. Марковићева „Хасанагиница” дотиче неке ствари на које смо заборавили: емпатију једних према другима. Представа има неколико нестварних слика које су нас преселиле у неку другу димензију.

Лепоту ове босанске усмене баладе о Фатми Араповић, рођеној Пинторовић, са простора  Имотске крајине, која је заживела у 17. веку, тачније  између 1646. и 1649. године,  записао је 1774. године италијански путописац и етнограф Алберто Фортис. Дело су преводиле поете попут Гетеа, Пушкина, али и Волтер Скот, Адам Мицкијевич и други, а током протеклих времена прича о несрећној Фатми била је инспирација многих уметника.

Занимљива је и глумачка екипа која је овога пута тумачила Симовићеве јунаке: Бранимир Поповић тумачио је гордог Хасанагу, а Кристина Стевовић Хасанагиницу, симбол неправде и  женске патње, тужну хероину која због патријархалног васпитања, љубоморног мужа, али и због неспоразума, традиције, не сме да изађе из куће и посети свог повређеног господара: „Да сам му дошла, реко би да сам похотљива, и не би ми призно да сам дошла због њега, него да, куја, осетим војнички зној...”

Радмила Живковић дочарала је бол жене и неправду овог времена играјући Мајку Хасанагину, а Анита Манчић остварила је још једну изузетну креацију – Мајку Пинторовић. Пркосни, хладни, Бег Пинторовић, Хасанагиничин брат је Александар Срећковић. Тражили смо утеху после премијере од Срећковића очекујући, интимно, да осуди свог бескрупулозног јунака. Ипак, остали смо ускраћени:

– Ми бисмо сви волели да такви људи не постоје,  али није тако. Бег Пинторовић је трговац, човек  који, како каже Симовић, иде на каријеру макар продао и рођену сестру и то за мртвог кадију. То је човек који иза свих тих одвратних слојева у души има тешку бол и муку због те слабости што не може да испоштује тај траг доброте који у њему постоји. Нема снаге за то. Много је таквих људи.

Небојша Кундачина у последњем тренутку се нашао у улози Ефендије Јусуфа, Хасанагиног саветника. Улогу је савладао за свега неколико дана, а шта се деси када човек неће да послуша глас разума, Кундачина одговара:

– Онда постајемо прости. Можда ће звучати парадоксално јер многи тврде да разум и љубав нису у вези, али ја мислим да јесу. Чини се да је то што је емотивно дубоко везано с разумом и рационалношћу. Због временског цајтнота радећи Ефендију Јусуфа, мало сам се лукаво глумачки ослонио на „Дервиша” кога ми већ дуго играмо у Народном позоришту у Београду. Сваки пут када изађем на сцену осетим огромну количину енергије и емоције, и то је та магија позоришта. Ако одустанемо од тога да позориште не  буде емотивно, плашим се да ћемо га изгубити – објаснио је Кундачина.

Хасанагини аскери Суљо, Муса, Хусо и Ахмед су Емир Ћатовић, Милош Пејовић, Момчило Оташевић и Стефан Капичић.

Дирљива, свевремена прича о „Хасанагиници” која је изведена у оквиру овогодишњег Међународног фестивала медитеранског театра „Пургаторије” дуго је после тиватске премијере била тема разговора окупљених на коктелу у у летњиковцу Бућа. Надамо се да ће тиватска прича о несрећној Фатми, њеној патњи и немоћи и познате Хасанагиничине опроштајне речи: „Мозак ће да им се замрси кад виде коме су судили. Не знају да је судија у колевци...” публика дуго слушати и ову представу гледати.