Под истим кровом уче и повест и историју

Сарајево – Од завршетка рата у Федерацији БиХ у више места су оформљене такозване две школе под једним кровом. Највише их је у мешовитим кантонима, Херцеговачко-неретванском и Средњобосанском, а има их укупно 54. Ове школе похађају хрватска и бошњачка деца, а функционишу тако што се настава изводи у истој згради, али свако у свом делу школе и према наставном плану и програму своје нације. Постоје два одвојена улаза у школу, ђаци међусобно не контактирају, јер и на одморе иду у различито време. Хрватску децу уче наставници Хрвати, а бошњачку Бошњаци.

„Школе подељене по националном основу су несрећан аспект образовања, то је нешто што одсликава културне расколе у БиХ и то на најгори могући начин” – кажу у ОЕБС-у и упозоравају да „овакав модел образовања представља претњу дугорочној стабилности државе”, јер су „школе претворене у средства за раздвајање три конститутивна народа”.

Хрватска деца уче хрватски, повест и глазбену културу, а бошњачка босански језик, историју и музичко образовање. Први имају телесни одгој, а други физичко васпитање. „Тај осећај отуђења једних од других не слути ништа добро за будућност БиХ” – оцењују у ОЕБС-у, јер им, напомињу, није јасно „како ће ова држава да преживи, а камоли да напредује и уђе у ЕУ, ако њени ученици не уче ништа о другим конститутивним народима, а још мање о заједничкој историји, идентитету и наслеђу које сви они деле”.

Образовање у Федерацији БиХ је у надлежности десет кантона. Пре шест година, када је међународна заједница упозоравала да БиХ не може бити примљена у Савет Европе „уколико не уједини школе, односно елиминише постојећу националну сегрегацију деце”, сви министри образовања су се заклињали да ће тај проблем сигурно бити решен. Међутим, стање је, не само остало непромењено, него се, у неком смислу, и погоршало, заправо отишло је у потпуно супротном смеру. Пример који то потврђује је ОШ „Фра Марко Марулић” у Прозору-Рами. Уместо да уједине децу „властодршци” су основали нову школу „Алија Исаковић”у којој, то се подразумева, наставу похађају само Бошњаци. Врло карактеристичан је и случај села Луг, на граници Жепча и Завидовића. У овом селу је пре осам година, средствима страних донатора, изграђена нова четворогодишња школа. Хрвати нису пристали да њихова деца, заједно са бошњачком, иду у новоизграђену школу већ су изградили другу и то на сасвим супротном крају села.

Помоћник министра цивилних послова БиХ Есма Хаџагић, која је својевремено обављала функцију министра образовања у Кантону Сарајево, у којем, на срећу, нема сегрегације, износи лично мишљење и тврди да су главни кривци за постојећу ситуацију министри образовања који су, како то она каже, „апсолутни господари”. Наравно, подсећа Хаџагићева, у кантонима, осим министара, функционишу владе и кантоналне скупштине, али „то што имамо резултат је рада по принципу кадија те тужи, кадија ти суди”. Према њеном мишљењу проблем сегрегације није нерешив „ако постоји добра воља”. Овдашњи министри образовања, очито, нису спремни на промене, без обзира на сва могућа упозорења да је „недопустиво да се преко леђа најмлађих остварује, наводна, заштита виталних националних интереса”. То што су директни креатори „непоштовања владавине закона” и што су погазили властито обећање које су дали Савету за провођење мира важно им је, изгледа, колико и забринутост ОЕБС-а због чињенице да не види „како БиХ може да напредује као друштво засновано на владавини закона, ако њени ученици јако рано науче да нема казне за кршење закона”.