Буре тротила
Вучић је пружио руку мира Бакиру Изетбеговићу и Бакир каже да ће је прихватити. Испада да једино од воље Изeтбеговића млађег зависи хоће ли руку српског премијера дочекати макар привид пријатељског стиска.
Но нама или њима свеједно „ваља преко ријеке,” како је то давно рекао песник Мак Диздар, те се од сусрета у Београду, где ће руке мање или више искрено бити пружене, не треба очекивати никакав историјски преокрет. Дакле, ништа изван протоколарног оквира, никаква срдачност и нападна лидерска љубав.
Ни тај самит у Београду неће много помоћи да се престане са сталним дозирањем дневне политике у сећању на злочине, са арогантним одређивањем пијемонта злодела и покушајима да се склоност ка чињењу зла одреди као етничко својство. Поготово је неподношљиво стално инсистирање на математици злочина, лицитирање са бројевима, страствено доказивање чији су злочини били већи, а чији злочинци бољи.
Некакво помирење не значи ни солидарну поделу злодела на равне части, нити брзи заборав за живе ране. Помирење је еволуција, а не бесконачна обнова џеназа и разгоревање сукоба уз покушаје атентата над гробовима. Онда ту и нема говора о поштовању жртава, него о прљавој некрофилној политици, о ратним трубама над онима који су под таквим трубама и нестали.
Ко још није прочитао „Травничку хронику” Иве Андрића нека је узме у шаке. Тамо је исписан део историје будућности „тамног вилајета”, како се ствара атмосфера сукоба, одакле долази руља и шта од ње постаје и како се све мири после свега. Углавном никако, него се нешто од најгорег углавном понови. Не верујем да ју је Бакир прочитао, а сумњам и да је Миле Додик имао времена.
Тако је неуморни Миле најавио референдум, који, како ствари стоје, неће имати никакву реалну снагу, али он ће га свеједно расписати како би „утврдио ’Дејтон’”. Иначе је тај човек посебног кова, углавном лево сметало у сваком складу, исто као и Бакир и његово милитарно окружење са своје стране. Не знам колика је Вучићева снага да их стално изнова мири и доказује оно што они иначе не могу да виде. „Рука помирења” без пацификованог Додика и притворног Бакира могла би да буде само вид естрадно-фолклорног патоса, алиби због немоћи да се зна шта је то право што ваља урадити.
И онда су се, после толико година опреза, појавили отворени позиви на оружје „због Додиковог референдума”. Извесни Емир Суљагић, заменик министра одбране Федерације БиХ, прети крвопролићем у Републици Српској.
Замислите министарство одбране чији човек прети оружјем територији коју иначе сматра делом своје државе!
О чему се заправо овде ради? Наравно, није само у питању тај Додиков референдум, ма како била формулисана демократска дилема у њему. Тешко је веровати да било какав резултат тог изјашњавања може било шта да промени у „интегритету” Босне и Херцеговине, како тврди Суљагић, па би он, како најављује, све то бранио новим ратом. БиХ иначе од „Дејтона” кубури са самоодређењем, државни интегритет је тамо предмет вишеструке дисперзије. То је само оно о чему се договарају етничке целине и ништа више од тога. Од референдума су опаснији покушаји унитаризације Босне и Херцеговине, која није могућа без докидања „Дејтона”, при чему би такав расплет водио до опасне, скоро фаталне кризе.
Најбоље је да остане како јесте, да се чува крхка државност вилајета и још ломљивија самосвојност етничких целина. Пре свега Српске, јер је то подручје најосетљивије на етничке потресе, осетљиво и на запаљиве оцене да то није ништа друго него „злочиначка творевина”.
Ваљало би да Вучић са својим гостима поприча мало и о екстремизму, који се и на Балкану све више повезује са опасном идејом глобалног џихада. Према неким подацима, у фанатизованим јединицама Исламске државе има 700–1.500 регрутованих џихадиста са Балкана. Неки се враћају, регрутују нове и поново одлазе тамо где, како кажу, уз Алахову помоћ „граде нови свет”. И Србија је на неком сајту проглашена њиховом метом, а недаровити песник њихове верзије пропаганде написао је опскурну поему о Србији, која ће, како стихови говоре, постати део калифата. И то силом, што Србији неће бити пријатно, нити ће јој се допасти.
Ова претња није сасвим нова. Још пре две године Балкан и читава средња Европа пројектовани су као делови нових исламских држава, у којима би се живело по шеријатским законима.
Да ли би све то морало да нас уплаши? Исламска држава рачуна на своје фанатике у Србији, али нема моћи која би претворила Србију у црни калифат. Тако да разлога за страх нема. Наше службе знају где су центри за регрутовање ратника и има довољно снага и за брзо разбијање већих групација. Али, оне у својим формацијама не могу да стигну до Србије, нити овде могу да их оформе.
Реалнија је стрепња од крупних и немерених речи у БиХ. Мало је наде да нас чека етничка идила. Али, и кад полети камен, ваља разговарати. Ако пукне, онда је доцкан.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


