Бакире, љубави моја

Као посвађана фамилија која се дуго није видела, а прошло је мање од две недеље дана од Поточара, чланови Председништва БиХ били су гости Београда. Александар Вучић је одмах пружио своје руке помирења Бакиру Изетбеговићу, које су лебделе ка Сарајеву још од када је премијер једва извукао живу главу на обележавању Дана сећања сребреничких жртава.

Пред стројем гарде која је клецала на врућини, Бакир је прихватио тај симболички гест миротворачког загрљаја, зачињен Вучићевим пољупцем. Избројана су три пољупца, што је била можда једина ситна провокација у изливу гостопримства којима су били засути Бакир, Драган Човић и Младен Иванић.

Та опијеност слаткастим, социјалистичким кичем – као да је шеф протокола био Горан Бреговић – где је свака реченица представника Бошњака, Срба и Хрвата била окренута ка срећнијој и светлијој будућности, није се завршила само прихватањем традиционалних поклона које је Вучић, на 40 степени, делио као Деда Мраз. Заборавили су за један дан и Бакир и Александар бежанију овог другог у Поточарима, као и то што је љути српски премијер читаву недељу одбијао да се јави на телефон Изетбеговића млађег, посредно га оптужујући да није учинио све да га заштити док се поклањао сребреничким жртвама.

Али, то је бонтон који одувек влада у овдашњој крчми, мада има геополитичких лингвиста који би да наше народе, који се у правилним историјским размацима час кољу, час љубе – изместе из бивше Југославије и сместе у некакав измишљени „регион” или „западни Балкан”. 

Ако су Поточари најављивали фазу клања, прекјуче нас је обасјала фаза љубави. Ништа необично. Срби, Бошњаци и Хрвати оболевају од заједничке болести. Ако се сећам, та болест се зове амнезија. Не памте представници три народа шта су говорили јуче, као што ће, будите сигурни у то, заборавити шта су говорили прекјуче, док их је Вучић, не без трагова ликовања, водао по Београду.

Вучић је ликовао јер је показао да је шериф на чијој територији случајни пролазници тешко да могу да приђу драгим гостима, а камоли да их гађају камењем, потрудивши се да Бакира потпуно исцрпи допунским салвама добродошлице. Ако је слушање Синише Малог било већ довољно искушење, певање на увце гостима „Сарајево, љубави моја” био је доказ да је понекад и Драгољуб Жарковић у праву. Наиме, када Вучићу дате прилику за шоу, тај неће пропустити да га преотме од осталих.

Да је то тачно, није било дилеме када је на празним шаховским таблама на Калишу, где није било пензионера – ваљда им је Служба дала слободан дан – матирао Бакира.

Био је то ипак савршен дан. Разумна сумња да су епохи љубави посредовали породични саветници, такозвани страни фактор, мање је важна. Само да светлија будућност што дуже потраје. Али, то је већ ствар усуда, а не интелигенције. Зна то добро Вучић, јер је некада, као кандидат за војводу, певао неке друге песме.