Каменицама на камере

Момцима који су у недељу увече бесно кидисали на врата и прозоре амбасада, лупали радње и ресторане, насртали на полицајце и превртали контејнере засметале су и екипе извештача које су се затекле на лицу места. Алергични на камере, сниматеље и фоторепортере, који би могли да им овековече „лик и дело”, као што је то случај и на стадионима где ова братија обично троши вишак енергије, одмах су напали и новинаре. Што је сигурно – сигурно је. Тешко ће се и ко зна како утврдити ко је поломио камеру и фотоапарат, али без снимка и слике лакше се лупа по прозорима и излозима, уверени су разбијачи.

Да побројимо: у Београду и Новом Саду су нападнуте и повређене екипе Фонета, РТС-а, Б 92, Студија Б, Блица, Палме плус, као и фоторепортер „Новости”. Оштећена су им опрема, возила. Стрепели су и извештачи РТС-а и ТВ Мост у Приштини и Звечану док су им непознате особе разбијале стакла на комбију.

Огласила су се еснафска удружења УНС и НУНС, као и Синдикат новинара Србије, осуђујући те нападе. Зашто је бесна млађарија искалила бес, по ко зна који пут, баш на новинарима? Да ли их доживљавају једино као представнике професије којој је „додељена улога” да својим снимцима, сликама и истраживањима помаже полицији, судијама и тужиоцима? Можда су им они на чистини, мало по страни, „наоружани” камерама и фотоапаратима баш били згодна мета, да их избатинају када одавно на нашим стадионима није било утакмице на којој су могли да се испразне онако склони кавзи? Или би у недељу увече тако жестоко ударили по свакоме ко им се нађе на путу мислећи на сироте Србе који остају да живе на Косову.

Тешко. Хулигани су један од најтежих дана у новијој историји Србије покушали да претворе у хаос, написано је у једном од саопштења.

А неће сваки новинар са снимљеном сликом поћи у полицију да потказује демонстранте, као што можда страхују они који бацају каменице. Новинари и фоторепортери имају друштвену улогу која се разликује од улоге чувара реда, и прави новинари штите своје изворе и не сматрају да им је задатак да помажу чуварима реда. Посленицима јавне речи важније да се баве својим послом. Али да их при томе нико не каменује.

Мада, умеју новинари да буду и избирљиви у солидарности. Онај ко је прексиноћ гледао једну од телевизија, иако су готово све извештавале о рушилачким походима бесне млађарије, могао је да схвати да су само њени новинари награбусили. А нису. Било је каменица и мотки за све главе.