ЈУЛ је, ипак, основан у Свилајнцу

Добривоје Будимировић Биџа (60) послао је писмо председнику Србије и председнику Демократске странке Борису Тадићу да га упозна са ситуацијом у Свилајнцу. Демократе из Свилајнца по Будимировићевом казивању настоје да "фалсификатима, притисцима и уценама закажу референдум за његову смену с положаја председника Свилајнца, као и да поново, као од 2000. до 2004, све вредности овог града подреде личним интересима..."

Ово Будимировићево писмо Тадићу је само повод за разговор с првим човеком Свилајнца. Разлога за интервју има више: борбе које је водио и води, муке при школовању, обраћање Слободану Милошевићу, прича о деди, оцу и мајки... 

Шта значи парола "биџизам прети Србији"?

На тај начин су демократе "поздравиле" мој поновни  избор за председника Свилајнца 2004, после њиховог четворогодишњег владања градом. Пре тога сам био градоначелник у три мандата од 1989. до 2000. Овом прошлом победом оборио сам све рекорде. Једини сам у Србији победио у свим изборним јединицама с 54,1 одсто добијених гласова! Ову моју победу поражени, ни после три године, не могу да ми опросте. А нису ни у у време кад су владали били бољи. Напротив...

Чиме су Вас тада "гађали"?

Од 2000. до 2004. против мене је покренуто 188 суђења. Приведен сам у полицију 59 пута, а против мене је поведено и 69 истражних поступака.Тужили су ме за све и свашта.  После су ми се из финансијских служби извињавали... Али, моји прогонитељи нису мировали. Уочи избора 2004. органозовали су, уз помоћ ПТТ-а, да свима у Свилајнцу, уз телефонски рачун, стигне и летак на коме је писало да сам највећи лопов на планети... То им се на изборима вратило као бумеранг... Нисам их се плашио, али моји укућани јесу, па су, и кад је поштар, у униформи, улазио у двориште викали: "Леле, опет долазе да хапсе Биџу"...

Колико вас има у породици?

У две куће живи нас деветоро. У једној смо ја, супруга Зорка, ћерка Владанка, зет Срђан и унука Теодора, а у другој ћерка Весна, зет Аца и унучад Милица и Филип.

Сви смо посвећени раду, чак и деца добијају задатке у дворишту, винограду, кући... Сваки део куће нам је као излог. Ко ми нађе травку у винограду дајем му "кило" вина. А радим све да и у целој општини Свилајнац буде како ми је у кући.

Ипак, прете Вам референдумом?

Већ четири месеца не могу да скупе гласове за заказивање референдума.Чак су овим локалним демократама долазили у помоћ и демократе из Београда: Шутановац, Петровић... А кад су показали потписе за референдум утврђено је да су потписници покојници, на раду у иностранству... Али, они ми даље прете, упркос томе што сам им 2000. оставио уређену општину и, како каже народ, пуну кућу, а 2004. сам затекао хаос и дугове које сам вратио без тужби суду. За четири године направили су у граду само једног "лежећег полицајца", а замолио сам их да бар окрече оно што сам претходно сазидао. Нису успели... Зато су изгубили на изборима, али су сачували рушилачку снагу.  

Да ли помињу Ваше образовање?

Још не, али никад се не зна. Агроном сам, нисам правник као неки други градоначелници. У основној и средњој школи био сам један од најбољих ученика, а Пољопривредни факултет у Земуну сам завршио пре рока, у 21. години, с просечном оценом 9,98! Био сам асистент на факултету, агроном у производњи, па 22 године директор Пољопривредне школе у Свилајнцу, која је 1990. проглашена за најбољу те врсте у Европи! У току школовања сам, да бих преживео, радио све и свашта. Као дете сам чувао туђу стоку, а као студент сам, углавном, истоваривао вагоне на земунској железничкој станици.

Зашто сметате опозицији у Свилајнцу?

Овим демократама и њиховим пратиоцима из Г17 и ЛПД сам кост у грлу. То је, изгледа, судбина оних који у овој Србији стварају... Прошле године сам званично, од нашег министарства за локалну самоуправу, као и од Привредне коморе, проглашен за председника општине који је највише учинио. У Свилајнац  је за ове две и по године уложено 147 милиона евра. Правимо путеве и улице, дограђујемо школе, поправљамо  спортске објекте... Такве оппштине нема у Србији... Али, мој прогон и даље траје. Зато сам се обратио писмом Тадићу и чекам његов одговор, чекам да ме председник државе позове да седнемо као људи... Јер он није само председник демократа већ би, пре свега, требало да буде председник свих грађана Србије. Знам да Тадић има велике државне послове, али не би смео да заборави ни мале људе из малих градова који, по општим признањима, чине велика дела. 

Били сте истакнути члан СПС, а сад?

Од 2000. нисам члан ни једне партије. Из СПС су ме искључили они који не заслужују ни имена да им поменем. Да бих могао да се кандидујем за председника града основао сам удружење грађана "За богату општину Свилајнац", изашао на изборе и – убедљиво победио. У сукоб са својом партијом  дошао сам још половином деведесетих кад сам, као градоначелник, забранио Мири Марковић да и у Свилајнцу оформи одбор Јула.

Како сте то објаснили Мири Марковић и Слободану Милошевићу?

Рекао сам Мири да у Свилајнцу не могу да је примим као председника Јула, али  могу увек као жену председника Србије. А мом шефу, Слободану Милошевићу, сам 1995. јавно рекао: "Не могу да разумем да у једном кревету могу да се воде две политике и да спавају два различита презимена, а да су везана венчаницом...  Исто тако не могу у Свилајнцу да цепам здраво ткиво социјалиста да бих направио места за измишљену партију Ваш жене"... Јул је, ипак, основан у Свилајнцу, али ме тада још нису дирали...       

Шта мислите о Коштуници и Тадићу?

Коштуница је честит и поштен родољуб. Зна свој посао, али га лоше обавештавају или му, имам утисак, селектирају информације... Тадића познајем одавно и мислим исто што и о Коштуници. Али, он би, као млад човек, требало више да се окрене  српским домаћинима, да увек буде на извору догађаја, а не да слепо верује својим "јахачима апокалипсе"...

Какав имате однос према новцу?

Поштен. Не узимам оно што није моје. Пензионер сам. Држава ми сваког месеца  исплаћује 45.000 динара. Зато не узимам плату у општини као градоначелник. Нисам то чинио ни кад сам био посланик у Скупштини. У Скупштини сам само узимао функционерски додатак и тај новац сам давао деци без родитеља у Свилајнцу. Ишколовао сам и удомио петнаесторо такве деце. Сад их имам још двоје. И њима ћу да помажем док не заврше школу, запосле се и заснују породицу... То је мој став према новцу и животу...

Колико сте били посвећени спорту?

Зашто био?... Ја сам то и сад. Као студент сам у Београду тренирао ватерполо у Партизану код тренера Влаха Орлић... Пре тога сам играо фудбал за Победу из мог села Луковице и Раднички из Свилајнца.... А сад, као председник града, чиним све да спортски објекти буду у беспрекорном стању. Ево, ових дана кроз Свилајнац, на међународним курсевима за рукомет, одбојку и кошарку, цело лето, дефилију млади спортисти из десетак земаља Европе. Дошли су у Свилајнац на припреме...

А шта је са породилиштем у Свилајнцу?

То питајте министра здравља Томицу Милосављевића. Ова здравствена установа је одавно завршена и потпуно опремљена. Лекари раде, пацијенти долазе на прегледе и лечење, али први плач деце се још не чује. Министар није дозволио да се ту и порађа. Уочи порођаја жене превозе у Јагодину, Крагујевац... Тако је одлучио Томица Милосављевић. Више пута сам га молио за разговор на ту тему, али он никад није имао времена да ме прими...

Како тумачите приче о финансијској моћи Србије?

Углавном као шарену лажу. До 2000. смо имали дуг од 10 милијари и 200 милиона долара. Кад се од тога одбије дуг Црне Горе и Косова српски дуг био је око шест милијарди долара. Данас о том дугу нема прецизног извештаја, али помиње се оријентациона цифра од 20 милијарди евра. Чак и ова незванична информација "каже" да су нам и унуци задужени... А Динкић тврди да "добро стојимо"... 

Зашто у Свилајнцу нема очекиване приватизације?

Не знам како се зове она приватизација кад се фирма прода за 25 хиљада евра, а само објекти те фирме вреде два милиона... Каква црна приватизација! Увек сам говорио да ми морамо да применимо словеначки принцип приватизације.То је докапилатизација: улагање у фирму, њен опоравак и раст да би стигли до нових радних места, а не да се препродајама пуне џепови тајкуна и не знам чији све још... Тај принцип је требало да се примењује од 2000. и земља би била на добитку, а не у толиким дуговима...

Чиме се поносите?

Имам много личних разлога за понос. Ипак, издвојићу оне који су ме научили животу: деду Милана, оца Саву и мајку Драгињу. Деда ми је, као артиљерац, дао пример храбрости, јуначки је погинуо у Церској бици 1914, отац, као домско дете, научио ме је војничкој дисциплини и раду, а мајка ме задојила мудрошћу.   

Време је годишњих одмора, кад ћете на море?

Годинама не идем на одмор ван мог округа.Чак и не спавам дуже од четири-пет сати. Одмор проводим радећи у винограду, воћњаку, на њиви... Имам четири хектара земље. Умарам се само кад ништа не радим. Уосталом, можда ћу се одмарати до краја живота, ако се с Тадићем другачије не договорим...