Српска мањина или грађани другог реда

До доношења Устава 25. децембра 1990. Срби су у Хрватској били конститутиваннарод. Устав их је прогласио за националну мањину, а за време рата 1991–1995. из Хрватске их је протерано више од 400.000. То показују и резултати пописа становништва из 2011. године, када их је регистровано 186.633.

Од завршетка грађанског рата, иако се на изборима у Хрватској мењала власт, однос према Србима се није променио. На основу дискриминаторских закона које је донео хрватски Сабор одузета су им имовинска права и претворени су у грађане другог реда.

Хрватска је једина од бивших република СФРЈ укинула станарско право. Тако је оштетила више од 30.000 људи.Уместо станарског права, 2003. годинедонела је Програм стамбеног збрињавања који не може бити његова супституција јер је то хуманитарна а не правна категорија. Доведено је у питање располагање имовином око хиљаду власника кућа у које су се уселили привремени корисници. Кад је о обнови кућа реч,против оних који не могу у њих да севрате судови покрећу поступак ради враћања средстава са затезним каматама, уз накнаду парничних трошкова.

Више од 50.000 пензионера избеглих из Хрватске још очекују исплату доспелих а неисплаћених пензија за период у коме нису примали никакве принадлежности. Није решено ни питање динарске и девизне штедње за око 10.000 штедиша чији су штедни улози били у „Југобанци”. Држава Хрватска има „оригинално” решење и кад је реч о власништву над пољопривредним земљиштем: на основу одлука судова, имена одсутних власника Срба се бришу, а уместо њих као власник се уписује држава. Суђења по оптужницама за ратне злочине су етнички мотивисана и пристрасна, док чести појединачни напади на Србе и тајне оптужнице спречавају повратак и уносе несигурност међу оне који живе у Хрватској.

Један од најболнијих проблема је и спора ексхумација и идентификација несталих чији се посмртни остаци годинама налазе у Институту за судску медицину у Загребу.

У последње време проблем представља и доношење Закона о пребивалишту према којем сви они који су узели држављанство друге државе губе раније пребивалиште, што ће ставити тачку на етничко чишћење Срба из Хрватске.

Треба споменути и непоштовање Уставног закона о правима националних мањина којим је предвиђена равноправна употреба језика и писма националне мањине на подручју општине и града у коме живи више од трећина становништва. Илузорно је и говорити о примени овог закона када је реч о запошљавању у органима државне управе. Благо реаговање полиције и других државних институција због разбијања двојезичних табли у Вуковару и другим местима најбоље осликава ситуацију у којој се Срби у Хрватској налазе.

Сматрало се да ће после уласка Хрватске у Европску унију и доласка социјалдемократских партија на власт, права Срба бити побољшана. Међутим, не само да нису побољшана, него у последње време у Хрватској влада таква србофобична атмосфера која повремено подсећа на 1990. и долазак Фрање Туђмана на власт.

Држава Србија би требало више да се ангажује на побољшању статуса српског народа у Хрватској. Она као матица свих Срба мора прво да гледа интерес свог угроженог народа па тек онда добросуседске односе, без обзира на то колико јој је потребна подршка Загреба на путу ка ЕУ. Европа треба такође више да се укључи у решавање проблема српске мањине јер је то њена обавеза, поготово што је Хрватска тек недавно учлањена у ЕУ.

Срби са простора данашње Хрватске су веома важан део српског бића на Балкану који је прошао кроз велика страдања у прошлом веку. Не сме се дозволити да тај народ у Хрватској нестане већ сви морају да уложе потребне напоре да коначно оствари права која му припадају.

Председник Асоцијације избегличких и других удружења Срба из Хрватске