Велики заокрет Великог брата

Убиј се или ћемо те убити. Тако је бивши министар финансија Грчке Јанис Варуфакис описао договор који су званичници ЕУ понудили Алексису Ципрасу. У среду је и сам гласао за „самоубиство”, нови аранжман са кредиторима у замену за драконске мере штедње. Нема сумње да би, да је одговор био „не”, берлински и бриселски преговарачи остварили претње и „пуцали”, истерујући Атину из зоне са заједничком валутом без евра помоћи, само да им Американци у последњем тренутку нису отели пиштољ.

Мора да су Европљани били већ мртви пијани од свађа, истеривања себичних интереса и жеље да се освете левичарској Сиризи кад је Вашингтон, одавно без превеликог интересовања за Европу, одлучио да се умеша и поред тога што је заглибљен у блискоисточним ратовима, загледан у азијска тржишта и посвећен детанту са Ираном и Кубом. Док се јединство ЕУ распадало по шавовима, САД су направиле највећи спољнополитички заокрет још од седамдесетих, када је Ричард Никсон отпутовао у Кину.

ПАВЛОВЉЕВ РЕФЛЕКС: Хавана је прошлог понедељка поново отворила амбасаду у Вашингтону. Касније током лета, након пола века хладноратовских односа, Американци ће отворити своје дипломатско представништво на Куби. После скидања Кубе са листе терористичких земаља, уследило је укидање забране путовања и очекује се крај ембарга. Председник Барак Обама скренуо је са курса претходника, који су економском блокадом кажњавали Кубу само зато што она није хтела да свргне владу коју САД нису трпеле.

И поред тога што их је моћни сусед са севера деценијама исцрпљивао и лишавао основних животних потрепштина, Кубанци нису уклонили Кастрове са власти. Обама је схватио да политика која не даје резултате – мора да се мења и да, ако САД хоће другачије односе са Хаваном, морају другачије и да се поставе. Републиканци га због тога, наравно, не остављају на миру, али не умеју да одговоре на једноставно питање: зашто, после више од пола века неуспеха, не променити правац? Питање је још смисленије ако се примени на отопљавање односа са Ираном.

ТАЈНА ПЕРСИЈСКА ВЕЗА: Добро је да је Обама постигао споразум о нуклеарном програму са Техераном, па нека га конзервативци још сто пута назову Невилом Чемберленом, а договор из Беча – Минхенским споразумом. Није била нека велика дилема да ли је за САД бољи Иран који ће под будним оком страних инспектора одустати од обогаћивања уранијума (потребног за прављење атомске бомбе) или Иран који у изолацији, без међународних посматрача, наставља нуклеарни програм. Критичари споразума углавном су исти они републиканци који су својевремено гласали за рат у Ираку. Њихов основни проблем је што је Америка преговарала са Ираном уместо да га нападне и сломи. По њиховим критеријумима хегемоније, Обама, као председник највеће велесиле, није смео да прихвати компромис, већ је морао да издиктира Техерану шта се од њега очекује. Председник је, међутим, показао да разуме да Америка није свемоћна и да су остале силе, укључујући америчке савезнике, жарко желеле договор са Исламском Републиком. Уосталом, Иран и САД су и пре детанта успоставиле тајну сарадњу у Ираку и Сирији, где се боре против заједничког непријатеља, Исламске државе.

Иран је довољно политички, геополитички и енергетски значајан да свет није више могао да му намеће санкције и држи га у мишјој рупи. Када критичари споразума кажу да Запад не може да сарађује са „преварантском шиитском деспотијом”, они су вероватно само заборавили да се Запад већ деценијама калио у савезништву са екстремним, недемократским, салафистичким двором у Ријаду.

УЛАЗАК ВЕЛИКОГ БРАТА: У време грозничавих преговора са Иранцима, који су јој били приоритет, Америка је морала да се умеша у решавање кризе у еврозони, не Европе, већ себе ради: пад економије ЕУ повлачи и пад економије САД.

Да ствар буде гора по Европљане, вечито незадовољне туторством Великог брата, Вашингтон им је показао да не умеју да угасе пожар ни у сопственом дворишту. Американци су са посвађаним македонским странкама договорили изборе и, како нам је ове недеље открио „Политико”, путем помоћнице државног секретара Викторије Нуланд притиснули Приштину да формира суд за ратне злочине. Не зна се да ли је мучније гледати Меркелову како понижава Грчку, Камерона како прети изласком из ЕУ или Брисел како цинично поручује Италији да су имигранати, који се сливају на њене обале, само њен проблем.

Изгледа да су Европљани сметнули с ума да само уз помоћ ЕУ они могу да буду сила са 500 милиона становника и БДП-ом већим од америчког. Да ли ће овако себични и подељени, закопчани у националне интересе, стварно у будућности моћи да парирају САД, Бразилу, Русији, Кини, Индији? Охи.