Прогонитељи су добри за уметност

Аутор интервјуа је добар пријатељ с Ратком Вулановићем, али то му нимало не смета да у оцени његовог дела буде сасвим објективан – нема сумње да је реч о једном од највећих српских уметника. Ако неко и помисли да је попустила професионалност, као аргумент одбране могла би послужи чињеница да је Вулановић у ред најзначајнијих уметника ушао још док је потписник овог текста играо кликере у основној школи.

Док се шетате до његовог скромног, испосничког атељеа на Ади пролазите поред Каменог града у којем се неки млади, заљубљени људи питају из којег су века те скулптуре, као што туристи помисле да је његово друго дело, Саборни храм у Подгорици, нека древна, а можда и најстарија црква у региону.

Како је настао један од заштитних знакова данашњег Београда?

Док сам пролазио кроз ту ливаду стално сам размишљао како би ту требало поставити неку камену причу, јер то нису скулптуре, то је само једна велика камена прича. А почело је што су моји пријатељи Бранко Белић и покојни Стева Станић одвели у село Јаловик код Шапца да видим камен који ће ме одмах натерати да нешто радим. И камен је био заиста генијалан, као да је реч о египатским пирамидама. Мени су тада понудили да ми дају камена колико хоћу ако желим да радим њиме скулптуре, али ја сам их питао да ли могао да купим део тог рудника. Провео сам у руднику пет година. Када сам завршио договорено је да то на Ади буде изложба која ће трајати две године. То се дешавало пре распада Југославије, а ја понекад помислим да је тај мој рад био неки наговештај и да смо ми уметници, као мачке које предосећају земљотрес, па уложимо више енергије да упозоримо људе на непогоде.

На отварању изложбе Матија Бећковић је у првој реченици рекао да сте највећи српски живи скулптор. Размишљате ли икада о томе да ли сте довољно уважени?

Лепо је када чујеш тако нешто, али мени не пријају те похвале, слатке приче јер те неосетно увуку у кич. Уметнику је кориснији један прогонитељ него десет или педесет оних који те засипају похвалама а не мисле тако.

А судећи по томе колико сте прогонитеља имали, ваше стваралаштво је просто морало да експлодира.

Није их мањкало, не могу да се жалим. Само не знам да ли су они постојали од њиховог рођења или сам их ја створио. Ако сам их ја створио, онда сам био уз праву, ако су одувек били такви, онда они нису били у праву.

Нека ваша капитална дела су уништена – монументалне алуминијске скулптуре, за које сте добили „Политикину” награду 1988. године, само су једне ноћи утоварене у камионе и нисте их више видели.

Ја сам, изгледа, направио велики грех када сам изјавио да ћу скулптуре поклонити граду Београду а алуминијум платити Комбинату алуминијума у Подгорици, иако сам им на 60 степени радио скулптуру која и данас стоји у комплексу тог комбината. Само су једне ноћи утоварили скулптуре и касније их истопили у комбинату. Тада су већ почела та отимања, питања чији сам, јесте наш, али не знамо шта ће нам овакав...

И шта човек осети када нестане нешто што је радио месецима или годинама?

Мене једино боли та нетрпељивост, а скулптура ми није толико жао. Знам да сам их створио, забележене су на фотографијама, на филмовима, у сећањима.

И Камени град у Никшићу је изненада уништен. Мило Ђукановић је подржавао то капитално дело, али чим сте изјавили да сте против раздвајања Србије и Црне Горе локална власт се сетила да тај град није у складу с урбанистичким планом Никшића. Колико сте радили, колико сте тона камена претворили пре него што је све уклоњено?

Радио сам 15 година. То је безмерје, тоне, и тоне, тоне камена. Та гомила срушених скулптура и данас стоји и застрашује својим димензијама. Можда је та гомила најбоља скулптура, скулптура која најбоље одсликава наше доба, али се плашим да би, када бих негде рекао да је и то велико уметничко дело, неко добио идеју да уклони и те већ уклоњене скулптуре.

Сада има назнака да би власти Црне Горе желеле да исправе ту ужасну неправду?

Нисам ја острашћен човек нити отрован неком мржњом због свега што се догодило. Видео сам се председником Црне Горе Вујановићем, који ме је питао зашто се стално свађамо и предложио да се врате све скулптуре. Они су почели да раде на томе, али ја сам постао преосетљив и не верујем им док све не врате онако како је било.

Како сте преживели такве ударце?

Све сам оног момента заборавио, теже је то поднела моја супруга, деца, моји пријатеља. Ја сам епски човек јер сада се о Каменом граду сада више прича него да постоји, нема тог детета у Никшићу које не зна за Камени град, иако га нису ни видели. Имам снаге.

А вере?

Не бих имао снаге да немам вере. Ако сам у животу страдао, страдао сам што никада нисам правио компромисе око уметности. Када су ми власти Црне Горе дале позамашну своту новца, а нису ме условљавали у ономе што радим, ја сам у једном интервјуу похвалио Мила због тога, али то није дуго трајало. Нисам попустио и нећу да попустим јер је однос према уметности најсветија ствар. Хрушчов је прогањао великог руског скулптора који се звао Неизвестни, али је Хрушчов негде осећао, знао да је Неизвестни велики уметник и пред крај живота је оставио поруку да му Неизвестни направи надгробни споменик.

Како гледате на савремену уметност, ако се то може називати уметношћу?

Неки паметни људи су предвидели да ће се уметношћу бавити сви. Данас нека згодна девојка постане старлета, сутрадан је већ део неке елите, а прекосутра пише роман и добије простора у медијима више него што је добијала Исидора Секулић кад је била најславнија. Уметника је увек било мало. Када је највише цветала уметност, у периоду ренесансе, у Италији је сигурно било мање уметника него што их данас има у Београду где сигурно има две или три хиљаде уметника. Они који се мало потроше на уметност имају снаге за маркетинг, за медије, а они који оставе душу у атељеу, они само спусте капке и надају се да ће неко видети шта су радили.

Раша Тодосијевић говорио је да треба спалити масне крпе из музеја. Шта ви осетите када чујете такву модернистичку паролу?

То није његова идеја, то су концептуалци рекли да треба спалити све масне крпе које висе по музејима, тако да наши модернисти ни када негирају претходнике немају снаге да буду оригинални. Својевремено је Матија рекао да су Црногорци јединствени народ на свету јер су с качамака прешли на кокаин.

Својевремено је Живојин Павловић, чији су филмови постали део црног таласа, а књига „Испљувак пун крви” и званично забрањена, изговорио да ћемо комунизам памтити као Периклово доба уметности. Имате ли неки осећај носталгије за тим временом?

Нисам био комуниста, нити симпатизер, али сећам се да је Тито говорио против апстракције, али су, када су откупљивана дела, веома гледали да готово равномерно откупљују и од класичних, апстрактних али и партијских уметника. А данас, ако миришеш имало на оно што је било јуче, можеш да се помириш да ти нико неће помоћи. То је ваљда стратегија да можемо да уђемо у Европу ако признамо да овде никаква уметност и није постојала и да ћемо им зато понудити њихове копије.

Пратите ли оно што се дешава у светској политици, све те ломове које нас окружују?

Купујем „Политику” од када знам за себе, али немам снаге да све то разумем. Не знам ја ништа о тим кредитима, парама, али знам да моћници морају да буду пажљивији с Грчком, јер је то ипак центар света. Ми се сви вртимо око тог центра само нећемо то да признамо. Одатле је изашло све оно чиме се данас поносимо када кажемо да смо цивилизовани људи – и уметност и филозофија и мит и етика. Било је још великих светских цивилизација, али само је ова била јуче. Колега Фидије је живео јуче.

А како тумачите те расправе да колевка европске цивилизације треба да буде избачена из европске заједнице?

Ма делује страшно неозбиљно од такозваних озбиљних држава. Имам осећај да би требало пустити неке уметнике, који су ирационални, али осећајни, у те форуме па да их спасу од тог рационалног, материјалног лудила. Не браним ја Грке, али имам осећај да ту светлост не треба дирати. И када гледам ове исламисте када руше храмове, велике скулптуре знам само једно – да у својим редовима немају ниједног уметника.

----------------------------------

Атлантида и Итака

У Галерији РТС-а је прошле недеље отворена изложба камених скулптура Атлантида, а у галерији Улуса ће 12.августа бити отворена изложба „Поглед на Итаку”. Шта вас је повело на тај пут на југ?

Ја сам опседнут неком скулптуром која има мирис археологије. Како године пролазе ваљда постајем све романтичнији и осетљивији на оно што је било, тако да ми то инспирише, тера да радим. Можда и ово што се дуго дешава око Грчке има неког утицаја, јер ми често нисмо ни свесни шта нас утиче или смо свесни, али нећемо да признамо јер се плашимо да дајемо политичке изјаве, да све не не постане бљутаво или сладуњаво. У РТС-у је реч о скулптурама које сам радио у протеклих 40 година и сада су се први пут среле под тим називом „Атлантида”, само нисмо сигурни да ли Атлантида потонула или је, што рече Матија на отварању, потонуо човек.