Само истина води до помирења

И би Сребреница по двадесети пут.И баш ова двадесета тражи одговоре на многа питања. Одговоре које могу благотворно дати само они којих се Сребреница дотиче али и сва она догађања и злочини пре ње широм БиХ. Ту инострани фактор, показало је двадесетогодишње искуство, нема шта да тражи, нити је пожељно његово присуство у било ком виду. Никакви хашки трибунали, Међународни суд правде, високи представници ЕУ, никакве резолуције и невладине организације нису довели до помирења ни зацелили ране. То морамо да урадимо ми сами, жртве и виновници, Срби и Бошњаци. Православни хришћани и исламски верници. Само ми такви какви смо, са својим манама и врлинама, без тутора и душебрижника са стране, можемо доћи до истине а она ће водити ка помирењу. Не забораву, већ опросту и поновном суживоту. Верујем да то можемо и морамо да учинимо.

И птице на грани цвркућу да је инострани фактор и те какобио инволвиран у разбијање СФРЈ и у крвави грађански рат у БиХ и Хрватској. О КиМ да и не говорим. Све што је касније предузимано, намерно или из незнања, свеједно, није водило помирењу. Берлин је из „балканске каљуге” извукао Словенију и Хрватску и угурао их у ЕУ, скидајући са њих сваку одговорност за почињене злочине деведесетих. Остатак Југе, опет по замисли и по страном интересу, сатеран је у некакав „Западни Балкан“, коме треба ставити на „грбачу“ сва непочинства која су нам чињена, од бомбардовања до материјалних разарања и људске беде.

Имајући у виду све што се дешавало последњих 25 година, верујем да би на најделотворнији начин помирењу могла да послужи, јединствена за цео регион или макар, за почетак, само српско-бошњачка комисија за истину и помирење; комисија састављена од представника двају народа, људи од моралног интегритета, неукаљаних биографија, изван сфере политике и религије. Нешто попут оне коју је визионарски осмислио „црна звезда“ Африке, легендарни Нелсон Мандела, а реализовао Дезмомд Туту, заједно с последњим белачким председником апартхејдске Јужне Африке Ф. В. де Клерком. Под геслом „опростити али не заборавити“, нису хтели генералну амнестију ни нови Нирнберг, већ своју властиту истину, опрост и помирење. И успели су.

Ружна слика последњег обележавања „Сребренице“ уз каменовање, бежанију и стампедо, без обзира на то ко ју је изрежирао, организовао и извео, тражи објашњење и праведан судски епилог за виновнике.

Али, без обзира на добре намере, експресно „помирење“ Срба и Бошњака сусретом трочланог Председништва БиХ са А. Вучићем у Београду, уз троструки пољубац, хлеб и со и партију шаха на пензионерској клупи на Калемегдану, кратког је даха јер не улази у суштину проблема, а то је непристрасно утврђивање истине као предуслова за помирење и опрост. Личила је та посета на све друго осим на озбиљно осмишљен државнички потез. Хајде да за моменат занемаримо протокол о позивању и пријему страних државника, иако је и протокол политика, али не може остати без одговора, макар када је Србија у питању, како се и зашто десило да председника стране државе, а у овом случају трочлано Председништво суверене државе БиХ, позива председник владе, поред живог председника државе Србије.

Не ради се овде о томе да ли је требало да дође до сусрета највиших представника две државе, већ како је до њега дошло, да ли је поштована уставна функција шефа државе, игнорисан државни протокол или се ради о нечем трећем. Ако је посета трочланог Председништва БиХ имала за циљ брзопотезно извињење Александру Вучићу, то је могло да се обави и у приватном аранжману, негде на теферичу и без званичног церемонијала. Ако је то извињење председнику Владе Србије Александру Вучићу, а тиме и држави Србији, онда је целу акцију требало другачије осмислити и организовати, почев од функције позивара, преко садржајних разговора са више саговорника, до учинковитијих закључака и договора. „Пингпонг дипломатија“ је давно превазиђена, а ни партија шаха не решава проблем.

Не прозивам никога, али остаје отворено питање да ли је можда председник државе био „заобиђен“ да он буде позивар, што му по Уставу и припада. Или је можда он хтео да остане изван свих догађања у вези са овогодишњом „Сребреницом“, почев од пројекта англо-америчке резолуције, писма Путину да стави „вето“, одбијања Сарајева да га прими у државну посету, случаја Насера Орића и ко зна чега све још.

Амбасадор у пензији