Samo istina vodi do pomirenja

I bi Srebrenica po dvadeseti put.I baš ova dvadeseta traži odgovore na mnoga pitanja. Odgovore koje mogu blagotvorno dati samo oni kojih se Srebrenica dotiče ali i sva ona događanja i zločini pre nje širom BiH. Tu inostrani faktor, pokazalo je dvadesetogodišnje iskustvo, nema šta da traži, niti je poželjno njegovo prisustvo u bilo kom vidu. Nikakvi haški tribunali, Međunarodni sud pravde, visoki predstavnici EU, nikakve rezolucije i nevladine organizacije nisu doveli do pomirenja ni zacelili rane. To moramo da uradimo mi sami, žrtve i vinovnici, Srbi i Bošnjaci. Pravoslavni hrišćani i islamski vernici. Samo mi takvi kakvi smo, sa svojim manama i vrlinama, bez tutora i dušebrižnika sa strane, možemo doći do istine a ona će voditi ka pomirenju. Ne zaboravu, već oprostu i ponovnom suživotu. Verujem da to možemo i moramo da učinimo.

I ptice na grani cvrkuću da je inostrani faktor i te kakobio involviran u razbijanje SFRJ i u krvavi građanski rat u BiH i Hrvatskoj. O KiM da i ne govorim. Sve što je kasnije preduzimano, namerno ili iz neznanja, svejedno, nije vodilo pomirenju. Berlin je iz „balkanske kaljuge” izvukao Sloveniju i Hrvatsku i ugurao ih u EU, skidajući sa njih svaku odgovornost za počinjene zločine devedesetih. Ostatak Juge, opet po zamisli i po stranom interesu, sateran je u nekakav „Zapadni Balkan“, kome treba staviti na „grbaču“ sva nepočinstva koja su nam činjena, od bombardovanja do materijalnih razaranja i ljudske bede.

Imajući u vidu sve što se dešavalo poslednjih 25 godina, verujem da bi na najdelotvorniji način pomirenju mogla da posluži, jedinstvena za ceo region ili makar, za početak, samo srpsko-bošnjačka komisija za istinu i pomirenje; komisija sastavljena od predstavnika dvaju naroda, ljudi od moralnog integriteta, neukaljanih biografija, izvan sfere politike i religije. Nešto poput one koju je vizionarski osmislio „crna zvezda“ Afrike, legendarni Nelson Mandela, a realizovao Dezmomd Tutu, zajedno s poslednjim belačkim predsednikom aparthejdske Južne Afrike F. V. de Klerkom. Pod geslom „oprostiti ali ne zaboraviti“, nisu hteli generalnu amnestiju ni novi Nirnberg, već svoju vlastitu istinu, oprost i pomirenje. I uspeli su.

Ružna slika poslednjeg obeležavanja „Srebrenice“ uz kamenovanje, bežaniju i stampedo, bez obzira na to ko ju je izrežirao, organizovao i izveo, traži objašnjenje i pravedan sudski epilog za vinovnike.

Ali, bez obzira na dobre namere, ekspresno „pomirenje“ Srba i Bošnjaka susretom tročlanog Predsedništva BiH sa A. Vučićem u Beogradu, uz trostruki poljubac, hleb i so i partiju šaha na penzionerskoj klupi na Kalemegdanu, kratkog je daha jer ne ulazi u suštinu problema, a to je nepristrasno utvrđivanje istine kao preduslova za pomirenje i oprost. Ličila je ta poseta na sve drugo osim na ozbiljno osmišljen državnički potez. Hajde da za momenat zanemarimo protokol o pozivanju i prijemu stranih državnika, iako je i protokol politika, ali ne može ostati bez odgovora, makar kada je Srbija u pitanju, kako se i zašto desilo da predsednika strane države, a u ovom slučaju tročlano Predsedništvo suverene države BiH, poziva predsednik vlade, pored živog predsednika države Srbije.

Ne radi se ovde o tome da li je trebalo da dođe do susreta najviših predstavnika dve države, već kako je do njega došlo, da li je poštovana ustavna funkcija šefa države, ignorisan državni protokol ili se radi o nečem trećem. Ako je poseta tročlanog Predsedništva BiH imala za cilj brzopotezno izvinjenje Aleksandru Vučiću, to je moglo da se obavi i u privatnom aranžmanu, negde na teferiču i bez zvaničnog ceremonijala. Ako je to izvinjenje predsedniku Vlade Srbije Aleksandru Vučiću, a time i državi Srbiji, onda je celu akciju trebalo drugačije osmisliti i organizovati, počev od funkcije pozivara, preko sadržajnih razgovora sa više sagovornika, do učinkovitijih zaključaka i dogovora. „Pingpong diplomatija“ je davno prevaziđena, a ni partija šaha ne rešava problem.

Ne prozivam nikoga, ali ostaje otvoreno pitanje da li je možda predsednik države bio „zaobiđen“ da on bude pozivar, što mu po Ustavu i pripada. Ili je možda on hteo da ostane izvan svih događanja u vezi sa ovogodišnjom „Srebrenicom“, počev od projekta anglo-američke rezolucije, pisma Putinu da stavi „veto“, odbijanja Sarajeva da ga primi u državnu posetu, slučaja Nasera Orića i ko zna čega sve još.

Ambasador u penziji