Коаксијални кабл Мирсада Пуриватре

Днев­ник Еми­ра Ку­сту­ри­це пи­сан је 1994. го­ди­не. „По­ли­ти­ка” је од на­шег пр­о­сла­вље­ног умет­ни­ка и ко­лум­ни­сте до­би­ла екс­клу­зив­но одо­бре­ње да из ње­га пре­не­се за­бе­ле­шке ко­је се од­но­се на пе­ри­од у ком су јед­на зе­мља и јед­на иде­о­ло­ги­ја већ до­жи­ве­ле слом, а он сни­мао филм „Ан­дер­гра­унд”, ко­ји је мо­жда нај­по­тре­сни­је све­до­чан­ство о рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је. У Днев­ни­ку се, по­ред бе­ле­шки о по­зна­тим са­вре­ме­ни­ци­ма, на­ла­зе и за­пи­си и раз­ми­шља­ња о но­вом свет­ском по­рет­ку и рас­па­ду би­по­лар­ног све­та

                                                                     *    *    *    *

Пијем кафу  у кантини студија Барандов и жалим што не могу да пијем кафу читав дан, гледам кроз прозор како је напољу дан и угледам на крају ноћ пијући кафу. Да буде све као у аматерском филму када на једно мјесто поставиш камеру и само у најважнијим тренуцима је укључујеш. Непотребно избациш. Чујем сирену из студија. Не подсјећа ме више на рику рањене звијери. Сада је то звук сирене из Аушвица.

У филмској режији увијек исти проблеми. Режија је одгонетање тајне како створити низ слика у простору,  колико их временски пустити да трају. И како их повезати да на крају створе органску цјелину. Режија је алхемија. Сценариј то је као када спремаш брод за дуго и неизвјесно једрење. Провјериш лето, очистиш витло подигача једра, опустиш деблењак, провјериш запутке. Рјечју спреман си као да имаш најбољи сценариј на свијету. Једрење почиње. Само што си испловио, кренуо преко великог мора, ухвати те средњи вјетар. Дижеш једро и само што си га подигао, оно спадне,а вјетар у међувремену појача. Почиње олуја. Не можеш назад у луку. Вјетар ће те разбити о стијење, чиниш све да изађеш на пучину. Све си учинио на обали да те овакво изненађење не порази. Немаш куд, прихваташ авантуру. Море и вјетар бацају брод, мрве једра, олуја не смирује, ти се бориш. Почиње киша, ништа се не види и ти се повучеш у утробу брода. Преживљаваш. Таман када мислиш све је готово, дође смирај. Изађеш ван и видиш прекрасан дан, са сунцем које залази и галебом заосталим иза неког путничког брода. Слети на јарбол и ти мислиш како би најбоље било када би у оквир кадра да ухватиш  око галеба а да се у истом кадру види и читав брод. И да схватиш да ће опет олуја.

Тачно је да су демократија и еволуција  везане појаве. Тачно је, такође, да је човјек  превалио дугачак пут од мајмуна до човјека. Ту је застао. Куда даље,пита се човјек? Мени се чини када ринташ оволико као ја, тај пут еволуције, дакле пут напред, јесте пут уназад. То је процес претварања човјека у мајмуна. Био бих најсрећнији када би тај пут био пут претварања у коња. Преко ноћи, па да могу да побјегнем одавде и да ме нико никада не ухвати. Да никада не видим овај глупи филм.

Лежим, недеља је у Прагу и мислим како је једино природно човјеково стање нерад. Пијем кафу, гледам кроз прозор гдје нико жив не пролази...

Док чекам да засвира она одвратна сирена, мислим поново на Спилберга. Овога пута не због глупости. Да ли њега икада ухвати језа од гомиле мамлаза који гледају његов филм? Не хвата га језа него радост јер он прави филмове за мамлаза, или за оне којима још није телефонирано да су мамлази и још живе у увјерењу да су паметни.

Сликар, дакле умјетник, Спилбергов колега, до средњег вијека сликао је и тачно је знао гдје ће висити његоваслика. Често је одлазио да посјети своју слику. Да се са њом дружи. Остао је у љубави са оним што је урадио. Тек када је продао прву слику, добио за њу новац, оде слика богзна гдје.

Одох у студио  да направим своју слику.

Сцена „Обала” (Фотоwww.antena.ba)

Гледам Си-Ен-Ен и питам се одакле да они сниме тренутак када је мој некадашњи колега, режисер Праљак, сада генерал, срушио Мостарски мост? То што они тврде да су га срушили Срби, на то сам већ навикао. Али, како баш да камера буде постављена у моменту рушења моста и да све лијепо сними? Изгледа да  је  људска историја већа намјештаљка него што се мисли, па се питам да ли је неко у Стејт дипартменту наручио убиство Кенедија из озбиљних разлога, или само да би они у Холивуду могли да направе филм? Сигуран сам да ово није тачна поставка, али би могла да покрене неки глупи холивудски филм. Јер успјешан холивудски филм лежи на девалвираној  библијској идеји.

Поносан сам на свога рођака Еду Нуманкадића. Младен Матерић ме посјетио на снимању. Стигао са директором Тулуског позоришта да се договоре са браћом Форман око гостовања њиховог луткарског позоришта  у Француској.

Младен је гледао мога рођака на Француској телевизији и то је први пут да је неко ко живи у ратном Сарајеву, од етаблираних умјетника, није развио диван о томе како су сви који су напустили Сарајево постали четници. Едо је рекао да је свачији одлазак лични избор и како не може да прихвати избор оних сликара који га бомбардују са брда.

Младен ми је испричао невјероватну причу. Добио је факс из ратног Сарајева  у коме  стоји да он, Младен Матерић, више не смије да користи име позоришта „Обала”! Звучало је невјероватно пошто је Младен био оснивач тог позоришта. Човјек који је послао факс звао се Мирсад Пуриватра. У живот  „Обале“ тај Мирсад се увукао тако што је за прву представу коју је продуцирала наша Академија, а звала се „Плес осамдесетих“, донијео двадесет метара коаксијалног кабла. Уљудно је климао главом, а када је рекао да су му „Пистолси“ најдража група, он је, наравно, примљен у наше, тачније, академијино позориште. Нико од нас тада није могао ни сањати да ће пет година касније тај човјек  слати факсове забране. Оснивач позоришта „Обала” и њен главни редитељ, професор Младен Матерић, није могао да користи своје име?!

Када је почео рат, Младен се иселио из Сарајева. Није хтио да учествује у рату. Не знам човјека коме је овај господин учинио нешто нажао. Отишао је тихо, као један од 150.000 Срба којису вјеровали да им је мјесто негдје другдје. Настанио се у Тулузу, направио позориште и наставио да живи свој, по свему, интровертан и дискретан живот. У међувремену, Пуриватра је за вријеме рата напредовао. Од економа позоришта „Обала” постао је професор, па директор, а затим декан Академије. На крају, прихватио се хумане улоге, постао је Сорошев повјереник за Босну и Херцеговину.

Невјешт позоришту, овај Пуриватра је учио од Весне Бајчетић, Младенове жене, лекције из посебности. Миро и његова жена Изета су пресликавали Веснино деликатно и хиперактивно запажање из сфере живота и умјетности, тако да је Миро почео да личи на европејца. Уз Младена је учврстио своје искуство,посебно уз представу „Тетовирано позориште“ која је тријумфовала у Единбургу, а касније играна свуда по свијету. У сликарству су Мирсаду све ближи били Бојс, а у позоришту Вилсон, а све даљи тзв. сувенир умјетници. Мислим да је и мене сврставао у другу групу, али из ситнотрговачких разлога то није показивао.

 Младенову жену Весну и њиховог сина Влатка, Мирсад је уљудно испратио на аутобус. Посљедњи који је, на самом почетку рата, саобраћао на редовној линији Сарајево–Београд. Гледао је Мирсад за Влатком и Весном и махао, али и мислио оно што је тада  у Сарајеву било уобичајено. Када Србин одлази из Сарајева то у ствари „побјеже четник, мајку јебô своју“, а када је Муслиман нестао из града, ови као Мирсад су мрмљали, да их нико не чује „нек је отишô, кутарисо се белаја“.

У сутрашњем броју:

Како се Абдулах Сидран „хвалио” како има јарана међу четницима, а четник сам, наравно, ја. На трибини гдје је подизао борбени морал Муслимана рекао је да се спрема  да напише књигу о мени. Дјело ће се звати „Трагедија генија“.