Да ли смо разбили калуп из Рамбујеа?

Постоји образац у односима са Србијом који није почео са Рамбујеом (не треба заборавити немогуће захтеве које је Аустрија поставила Србији 1914, које је Београд прихватио, мада се чак и то показало као недовољно). Међутим, пошто је Рамбује био почетна тачка у садашњој саги о Косову, требало би да и ми одатле започнемо препознавање уобичајеног понашања САД, Велике Британије и других који су непрестано покушавали да ултиматум прикажу као преговоре.

У дискусији о захтеву Косова за пријем у чланство у Унеску ове недеље поменут је и Ахтисаријев план, и чињеница да би било који захтев Косова да постане члан Унеска био изван онога што је дозвољено Ахтисаријевим документом. Можда то и јесте истина. То остављам међународним правницима. Оно што је интересантно јесте чињеница да је и Ахтисаријев план био последица одлуке Ахтисаријевих господара у време када уопште није требало да буде преговора са Србијом.

Присуствовао сам свим састанцима у Бечу између Србије, представника међународне заједнице и представника Косова. Није тајна да сам имао веома живе разговоре са Мартијем Ахтисаријем. Много пута сам му поновио да он и његов план неће доживети успех ако се притиска само једна страна. За то у Бечу није било воље. За време наших ручкова у „Кафеу централ” рекао сам Ахтисарију да његова мисија неће успети ако он и његове колеге из Европе и САД наставе да показују косовским представницима да ће успети у свему што су наумили а да Срби неће успети да остваре своје циљеве. Требало је да промени понашање у вези са Рамбујеом. Рекао сам му да су „приватне поруке” које је слао Албанци тумачили као слабост а Срби у Београду и Митровици као позив на капитулацију.

Ахтисари и његови ментори били су до краја доследни у томе да је њихов пут најбољи и да ће победити на Косову, па чак и да ће убедити Русе у Њујорку у то да ће Ахтисаријев план довести до мирног и трајног решења... (Ахтисари: „Моји пријатељи у Вашингтону и Лондону уверавају ме да Русија неће ометати мој план у УН”; Рекао сам Ахтисарију: „Марти, да ли могу да добијем мало онога што пушиш, шта год то било?”)

Тако је комуникација са Србијом настављена ултиматумом уместо преговорима. И на Косову се успоставила важна шема – да неће бити притиска на власти у Приштини, што је посведочило и преурањено прихватање косовске „независности”.

Да ли је резолуција о Сребреници под патронатом Велике Британије последње бацање ових намештених коцкица?

Мислим да можда јесте. После срамотног неуспеха резолуције Савета безбедности – након суочавања са одмереним одговором Србије, са елегантном реакцијом после напада на Вучића и тријумфом спољне политике приликом посете босанског председника Београду – у последњих неколико дана видели смо промену курса у акцијама и изјавама које долазе из САД и Велике Британије.

Декларација САД поставља изненађујуће чврсте услове – да би Приштина требало да припази на понашање и да схвати да је то део преговарачког процеса. А од Велике Британије стигла је релативно неутрална али позитивна изјава британског амбасадора у Београду, уз поруку премијера Камерона, коју би чак и најскептичнији посматрачи могли да протумаче као извињење за непромишљену резолуцију Велике Британије у Савету безбедности...

Можда је калуп из Рамбујеа коначно разбијен. Заплашивање и малтретирање ће престати и прави преговори са Србијом као равноправним партнером у будућности ће постати пракса.

Ово пишем у швајцарским планинама, где је, као и у Србији, неуобичајено вруће. Највећи изазов за Швајцарску у последње две недеље био је да ангажује војнике да водом прскају краве у планинама како би их спасли од топлотног удара. Зар не би било дивно бавити се проблемима као што је овај?

Бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација