Време провокативности

Поклон књиге уз последњих неколико бројева „НИН”-а асоцирале су ме на прикривену опомену. На благи, неогољени подстрек да се садржина дела нашег познатог комедиографа Бранислава Нушића повеже са стварношћу у којој живимо; на парадокс који доживљавамо на сваком кораку, а који нам је и наменски пласиран. Медији углавном све мање нуде квалитетан садржај, користећи летаргију публике и њене критичке мисли. Идеја да сваки озбиљнији медиј треба својим програмом или текстовима да едукује публику давно је изгледа превазиђена. Живимо у визуелном добу, у коме се преко скоро свих садржаја прелеће само погледом. У таквим околностима пробијају се само провокативни наслови и још провокативније слике.

Најновији спот певачице Ријане, за песму која у свом наслову садржи и псовку, полако, својим насилним, непримереним, а пре свега увредљивим и експлицитним кадровима отвара Пандорину кутију оваквог манира. Све више се навикавамо на безобразлук и бахатост музичких спотова у којима, скоро по правилу, извођач омаловажава супротан пол. Сцене су у најмању руку непристојне, а сада већ и толико копиране да је било неопходно отићи корак даље – у још вулгарности, наравно. Из оваквог медијског хаоса, провокативних текстова песама, непристојних реплика у серијама, па чак и у позоришту – тешко се може закорачити ка племенитом. Музички спот увек може оправдати свој садржај као уметничко изражавање. Ипак, и у уметности постоји мера, бар када су морал и етика у питању. А меру морамо поставити сви ми, јер индустрија забаве свакако неће. Доминантне врсте програма које можемо гледати на телевизији су информативни, играни, забавни и огласни програм. Забавни програм, нажалост, у свом највећем обиму садржи емисије, ријалити програме и трачерске ток-шоу емисије, које промовишу новокомпоновану народну музику или људе шареноликих, забавних звања попут старлетa, старлетана, „Инстаграм” и „селфи” краљица, блогерки и других достигнућа савременог друштва. Оваква забава, основана на кичу и неукусу, знамо шта нуди. Медији у своју одбрану стално користе флоскулу – емитује се и штампа оно што грађани траже. Међутим, сви у својим друштвеним круговима повремено причамо о овоме и сведоци смо великог незадовољства овим садржајима. Има људи који су задовољни, али велики је број и оних који то нису. Тишина или повремена критика неће много променити. Медији могу да остваре значајан утицај ако се окрену вредностима које ће им у једном тренутку свакако бити једини излаз. Развијањем ове гротескне забаве, бахатих, насилних музичких спотова и ријалити програма једног дана неће остати простор за корак напред, па чак ни у неукусу и провокацији.

Интересантно је да култни квиз „Слагалица” толико година задржава гледаност и тиме, пре свега, доказује да је и знање – забавно. Људи желе да виде такмичаре који су добро обавештени, који имају општу културу, а при томе су домишљати и сналажљиви. Уколико медији и даље буду приступали искључиво сензационалистичким садржајима, у које не убрајају научна или уметничка достигнућа, временом неће имати интелектуалне појединце који ће уопште моћи да учествују у квизу као што је „Слагалица”; или ће имати учеснике које ми једноставно нећемо желети да гледамо.

Дипл. филолог