Vreme provokativnosti

Poklon knjige uz poslednjih nekoliko brojeva „NIN”-a asocirale su me na prikrivenu opomenu. Na blagi, neogoljeni podstrek da se sadržina dela našeg poznatog komediografa Branislava Nušića poveže sa stvarnošću u kojoj živimo; na paradoks koji doživljavamo na svakom koraku, a koji nam je i namenski plasiran. Mediji uglavnom sve manje nude kvalitetan sadržaj, koristeći letargiju publike i njene kritičke misli. Ideja da svaki ozbiljniji medij treba svojim programom ili tekstovima da edukuje publiku davno je izgleda prevaziđena. Živimo u vizuelnom dobu, u kome se preko skoro svih sadržaja preleće samo pogledom. U takvim okolnostima probijaju se samo provokativni naslovi i još provokativnije slike.

Najnoviji spot pevačice Rijane, za pesmu koja u svom naslovu sadrži i psovku, polako, svojim nasilnim, neprimerenim, a pre svega uvredljivim i eksplicitnim kadrovima otvara Pandorinu kutiju ovakvog manira. Sve više se navikavamo na bezobrazluk i bahatost muzičkih spotova u kojima, skoro po pravilu, izvođač omalovažava suprotan pol. Scene su u najmanju ruku nepristojne, a sada već i toliko kopirane da je bilo neophodno otići korak dalje – u još vulgarnosti, naravno. Iz ovakvog medijskog haosa, provokativnih tekstova pesama, nepristojnih replika u serijama, pa čak i u pozorištu – teško se može zakoračiti ka plemenitom. Muzički spot uvek može opravdati svoj sadržaj kao umetničko izražavanje. Ipak, i u umetnosti postoji mera, bar kada su moral i etika u pitanju. A meru moramo postaviti svi mi, jer industrija zabave svakako neće. Dominantne vrste programa koje možemo gledati na televiziji su informativni, igrani, zabavni i oglasni program. Zabavni program, nažalost, u svom najvećem obimu sadrži emisije, rijaliti programe i tračerske tok-šou emisije, koje promovišu novokomponovanu narodnu muziku ili ljude šarenolikih, zabavnih zvanja poput starleta, starletana, „Instagram” i „selfi” kraljica, blogerki i drugih dostignuća savremenog društva. Ovakva zabava, osnovana na kiču i neukusu, znamo šta nudi. Mediji u svoju odbranu stalno koriste floskulu – emituje se i štampa ono što građani traže. Međutim, svi u svojim društvenim krugovima povremeno pričamo o ovome i svedoci smo velikog nezadovoljstva ovim sadržajima. Ima ljudi koji su zadovoljni, ali veliki je broj i onih koji to nisu. Tišina ili povremena kritika neće mnogo promeniti. Mediji mogu da ostvare značajan uticaj ako se okrenu vrednostima koje će im u jednom trenutku svakako biti jedini izlaz. Razvijanjem ove groteskne zabave, bahatih, nasilnih muzičkih spotova i rijaliti programa jednog dana neće ostati prostor za korak napred, pa čak ni u neukusu i provokaciji.

Interesantno je da kultni kviz „Slagalica” toliko godina zadržava gledanost i time, pre svega, dokazuje da je i znanje – zabavno. Ljudi žele da vide takmičare koji su dobro obavešteni, koji imaju opštu kulturu, a pri tome su domišljati i snalažljivi. Ukoliko mediji i dalje budu pristupali isključivo senzacionalističkim sadržajima, u koje ne ubrajaju naučna ili umetnička dostignuća, vremenom neće imati intelektualne pojedince koji će uopšte moći da učestvuju u kvizu kao što je „Slagalica”; ili će imati učesnike koje mi jednostavno nećemo želeti da gledamo.

Dipl. filolog