Експерт

Срби из бивше РСК са разних континената обраћају се ових дана „Веритасу” поводом интервјуа Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора за Србију, објављеног у гласилу Матице Хрватске „Вијенац” од 23. јула под насловом „Без истине нема помирења” с предлогом да јавно изразимо негодовање, барем због делова интервјуа у којима износи лажне опсервације о великом крајишком егзодусу од пре двадесет година.

Неколико дана сам избегавао да отворим тај интервју, рачунајући да је Соња Бисерко поновила оно што је навела у свом експертском исказу у марту прошле године пред МСП, сведочећи у корист хрватске тужбе против Србије због геноцида. Тада је и сама најава њеног сведочења с разлогом изазвала велику медијску пажњу и у Хрватској и у Србији јер је заиста неуобичајено у таквим споровима, у којима се две државе и два народа међусобно оптужују за најтеже кривично дело као што је геноцид, да неко сведочи да је држава у којој живи и где ужива многе бенефиције, починила геноцид. То је још несхватљивије ако се има у виду да је њен експертски исказ заправо гомила личних импресија, све на штету њене сопствене државе, што је на крају и суд препознао.

Мислио сам да не може горе од тога. Кад оно, ипак, може. Наиме, на констатацију новинара: „Мирко Тепавац је након ’Олује’ оптужио Београд за исељавање Срба из Хрватске”, уследио је Соњин одговор: „Па Београд је организовао исељавање, које су у почетку звали егзодусом Срба. И прве изјаве Срба из Хрватске, које су биле истините и аутентичне, то су потврђивале...”

Госпођа Бисерко овом изјавом поново оживљава тврдње из прве хрватске тужбе против СРЈ из 1991, чији аутор је амерички адвокат Дејвид Ривкин, о „дуплом геноциду”, то јест да је СРЈ починила геноцид и над Србима у Хрватској тиме што је их је присилила да избегну из Крајине. При том заборавља да је сама Хрватска, у Меморијалу из 2001, заправо измењеној и допуњеној верзији прве тужбе, чији су аутори хрватски професори Иво Јосиповић, бивши председник РХ, и Иван Шимоновић, бивши министар правосуђа у Влади РХ, а сада помоћник генералног секретара СБ УН, одустала од тога дела, јер је таква конструкција била превише „маштовита” да би је међународне судије озбиљно узеле у обзир.

Госпођа Бисерко, намерно или ненамерно, заобилази закључак из пресуде МСП по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду из фебруара ове године, у којој се, у параграфу 479, наводи: „У овом случају суд сматра неспорним да је знатан део српске популације из Крајине напустио тај регион као директну последицу војних акција које су спроводиле хрватске снаге у оквиру операције ’Олуја’, нарочито због гранатирања четири града на која се позивамо горе. То даље значи да транскрипти Брионског састанка, на које ћемо се позивати касније (в. пара. 50-507), јасно стављају на знање да је хрватски политички и војни врх и те како био свестан да ће операција ’Олуја’ изазвати масовни егзодус Срба; они су до извесне границе своје војне планове заснивали на таквом егзодусу, који нису сматрали само могућим већ и пожељним (в. пара. 504).”

Јасно да јасније не може бити. Али не и за „хрватског експерта” у том истом предмету. Колико ме памћење служи, госпођа Бисерко се у другим случајевима из све снаге залаже да се поштују пресуде међународних судова. Шта то би са њеном принципјелношћу у случају када судови нешто пресуде или констатују у корист Срба?

Пошто сам и ја из колоне, а и мало дуже радим са избеглицама и на последицама рата него госпођа Бисерко, поновићу још једном шта је изазвало егзодус Срба из Крајине у августу 1995: страх од блиских сусрета са хрватском војском и паравојском, која се потрудила да им кроз затворе и логоре (Пакрачка пољана, Сисак, Лора, Керестинац, Кулине...) и претходне акције („Миљевачки плато”, „Масленица”, „Медачки џеп”, „Бљесак”) покаже шта би им се догодило у тим сусретима. А ту перцепцију су употпуњавала и даље свежа сећања на погром Срба за време ендехазије, коју је у много чему опонашала хрватска војска деведесетих. Један крајишки генерал, у време„Олује” на функцији помоћника команданта СВК за позадину, под чију надлежност је потпадала и евакуација становништва, више пута је коментарисао да би му за евакуацију толико становника колико их је у време „Олује” живело у САО Крајини било потребно најмање месец дана.

Народ се у страху евакуисао за неколико дана. Они који на време нису побегли, побијени су у ритуалним убиствима или су смештени у логоре у којима су им наношене тешке физичке и менталне повреде, како је то констатовао МСП у фебруарској пресуди.

Једино са чим се слажем са госпођом Бисерко од изговореног у њеном повеликом интервјуу јесте насловна тврдња да „без истине нема помирења”.

Информационо-документациони центар „Веритас”