Живан прави панк у Опатији

Специјално за Политику

Опатија–Последњих пет година у Стариграду (Задар, Хрватска), сваког лета, почетком августа одржаван је јединствен фестивал документарног музичког филма. Јединствен и по томе што је одржаван у кањонима Мале и Велике Пакленице, под звездама. За пет година утемељио се и у свету документарног филма постао познат под називом Стариград Пакленица филм фестивал или СПФФ.

Намерио сам овога лета свакако да одем и погледам филмове у том бајковитом, чудесном крајолику. Али, јављено је да се од овог лета Фестивал неће одржавати  у Стариграду. Преселио се у Опатију и, из разумљивих разлога, променио име. Сада је –Соло поситиво филм фестивал. Тако је скраћеница остала иста. Трајаће од 1. до 6.  августа.

Уместо у Стариград, дођох у Опатију коју, Адмир Ћулумаревић, оснивач и директор СПФФ-а, не без разлога, види као хрватски Кан скорије будућности.

Адмир  Ћулумаревић  машински инжењер, који се инжењерством никада није бавио (држао је школу страних језика, био дугогодишњи водитељ и уредник спољнополитичког  ток шоуа Дипломат клуб на загребачком ОТВ-у, водитељ посебних пројеката у Јадран филму), каже за Политику да је ова манифестација – једноставно прерасла Стариград.  Пре неку годину јављено је да би на фестивал могао доћи Стинг. Намах је организаторе ухватила паника.

Међу виђенијим гостима који су последњих година прошли кроз Стариград, били су и амерички редитељ Роџер Рос Вилијамс, редитељке Ема Вестерман и Ирена Шкорић, бројни музичари међу којима и македонски гитариста Влатко Стефановски,  амерички џезер Мет Ритво, хрватски кантаутор Арсен Дедић, па Зоран Предин, Дарко Рундек...

Филмови ће се у Опатији приказивати на више простора, а главна је летња позорница са 2.700 места. Приказиваће се и у два биоскопа такође уз море, а делови програма збиваће се и у вили Анђелина и павиљону Шпорер.

Поред позорнице  и гледалишта, одвојен оградом још један је такав простор, али мањи. У дну је зградица из које се може послуживати пиће и храна.  Е, ту ће у оквиру фестивалских дана већ од подне наступати  музичари, гости фестивала који ће, са осталим уметницима, на том месту сами правити јела. У складу са глобализацијом то се назива   –  Film & food.

Фестивал у званичној селекцији има по десет дугометражних и кратких филмова, као и филмове ван конкуренције и филмове овогодишњег госта фестивала Босне и Херцеговине.

Србија се представља са три филма који су у такмичарском и једним у програму ван конкуренције.

Документарни филм Огњена Главонића, Живан прави панк фестивал, који је београдска публика видела, добио је награду за најбољи филм у селекцији музичких документараца на недавно завршеном Брисел филм фестивалу, у Белгији. У овом филму, да подсетим, камера је  четири дана са  Живаном Пујићем, „песником, ђилкошем...“, за време организовања музичког фестивала Томашевцу у походе (ТУП), који Живан годинама прави у родном селу у Банату, иако нема ни пара, па ни довољно посетилаца.

Талентовани Главонић, сазнајем од Адмира, управо завршава играни филм од којег се, каже, с правом много очекује.

Други српски филм, Слике душе, режирао је Милан Никодијевић, плодан аутор, иначе ванредни професор на Академији уметности Универзитета у Новом Саду. То је филм о великом светском уметнику Едину Карамазову који је музичку каријеру почео као класични гитариста, а потом је почео да свира лауту, коју је студирао код Смита Хопкинса на музичкој академији у Базелу. Са њим се Никодијевић срео на другом СПФФ-у у Стариграду и као резултат тог сусрета настао је овај поетичан филм пун осећања који с правом носи тај наслов.

Српски рок мјузикл „Лав Хантерс” приказује причу о авантурама лидера истоименог бенда Милана Мумина,у Њујорку. Овај Новосађанин је таксиста који се труди да сними први амерички албум, иако се већ доказао као музичар у Србији. Филм је ауторски деби браће Бранислава и Немање Бале, родом из Новог Сада, који живе и раде у Њујорку. Браћа Бале су отишли на школовање у Америку као стипендисти и обојица завршили постдипломске студије из филма на чувеном Колумбија универзитету.

У програму ван конкуренције биће приказан филм Динка Туцаковића о београдској групи The Rubber Soul Project (RSP). То је прича о правим балканским Битлсима. Група је снимила измаштан албум Битлса, тако што су писали музику и речи за песме за које су знали само наслове. Први албум изашао им је 1996, а други,  The Rubber Soul Projest 2, у марту ове године.

Фестивал je отвориo прошлогодишњи добитник Оскара, филм „ Lady in Number Six: Music Saved My Life“. Дошли су и оскаровци – редитељ Малколм Кларк и продуцент Фредерик Бохбот. То је прича о жени која живи у Лондону, има 109 година, преживела је холокауст, а сваки дан свира клавир два и по сата. Заслугу за дуг живот приписује музици.