Јунковац вапи за водом

Уместо да се припрема за долазак треће бебе, Драгана Стојановић из Јунковца време проводи на релацији бунар – пластично буре одакле са зебњом узима сваку кап воде. У њеној кући на врху села надомак Лазаревца већ десет дана из славина излазе само ваздух и комади корозије. Од воде ни трага.

– Живимо као у седамнаестом веку. Воде нема данима. Купамо се, перемо веш и посуђе само када муж фрезом довуче воду у балонима из Лазаревца или са копа. Ту воду загрејемо на шпорету, сипамо у кантицу и поливамо се. Не памтим када сам са чесме насула себи чашу воде или децу истуширала водом из бојлера – прича Драгана.

Једини спас јој је бунар у башти, дубок тридесетак метара. На дну има још мало воде.

– Не смем сама да извлачим воду из бунара због трудноће. Деца су мала и она не могу па морам да сачекам супруга који ради у сменама да дође кући и извади нам воду – каже Драгана.

Њен муж Дејан запослен је на копу Рударског басена Колубара. Када се врати из смене, одело му се црни од прашине.

– Радни комбинезон на руке не могу да оперем јер ми смета када се сагнем. Сналазимо се тако што воду из бунара наспемо у машину за веш када пумпа прима воду и тако му оперем одећу за посао – објашњава Драгана. Њеном сину је пре неколико дана био рођендан, али није било славља јер домаћица нема чиме ни чаше да опере. Ни торту му мама није правила, морали су да је купе.

Део Јунковца, кажу мештани, опслужује цистерна воде са копа, коју даје Рударски басен Колубара.

– Нажалост, ту воду ми не добијамо јер нисмо на списку. Каквом – не знам, јер код нас нико није долазио да нас пита како нам је и да ли имамо воде – прича Дејан Стојановић.

Драгоцене течности данима нема ни породица Милеве и Милована Јовића.

Оваку ситуацију са водом не памти ни седамдесетшестогодишњи Сретен Матијашевић

– Воду за пиће и купање зет довози из Врујаца и Неменикућа. До Врујаца има у једном правцу око 70 километара. Друге нам нема. Деси се да цистерна, због радова на копу и опслуживања багера, не наиђе и по два дана, а ми морамо да скувамо ручак, окупамо се. За башту имамо воду из бунара која није ни техничка, а и ње је све мање – објашњава тешку ситуацију Милован Јовић.

Спржена распукла земља и суве чесме са којих кап –више муља него воде – тек понекад кане, стварност је коју већ данима на температурама и до 40 степени преживљавају становници Јунковца.

– Проблеми са водом почели су још прошле године после поплава, али је воде ипак у нижим деловима места било по четири, пет сати дневно. Од пре два месеца, у току целог дана укупно имамо по два сата воде. Нешто мало ујутро, у подне и предвече, али са чесама не тече вода кад дође јер притисак истерује муљ. Од такве воде сам добила и екцеме по рукама, а комшиница осип по телу – напомиње мештанка Зорица Јовановић.

Оваку ситуацију са водом не памти ни седамдесетшестогодишњи Сретен Матијашевић.

– Све је почело пре двадесетак година. Тада је приликом радова на копу поткопана жила која је водом снабдевала бунаре у селу. Рудник је због тога био у обавези да нам обезбеди воду, па су изграђени велики бунари на копу. Проблеми трају већ пет, шест година, али није било овако. Понекад је лети недостајало драгоцене течности, али никад се није догодило да је два месеца људи имају само по два сата – прича Матијашевић.

Како се прича по селу, ситуација се искомпликовала када су лопови покрали пумпе и каблове са бунара на копу. То је био почетак мучења за око 800 мештана Јунковца.

-----------------------------------------------------------

Тужна рика жедне стоке одзвања селом

Не вапе само Јунковчани за водом. Теже им пада то што стоку немају чиме да напоје.

– Једна цистерна није довољна за оволико село. Само ја имам десет крава, четири јунице, два бика и пет коња. Ујутру из цистерне им наспем воду у две каде и то је то за цео дан. А само једна крава у току дана воду мора да пије најмање три пута и потребно јој је око 150 литара. Коњу је потребно четрдесетак литара. Душа ме заболи када их чујем како жедни тужно ричу – прича пољопривредник Владан Белаћевић.

Пре неки дан му се ождребила кобила, али је ждребе угинуло.

– Мајкало је јер ни оно ни мајка нису имали довољно воде. Надам се киши и због стоке, али и кукуруза који сам посејао на девет хектара. Ако не падне ускоро, са њим је готово. А чиме ћу на јесен да храним стоку, не знам. Већ сада због ниске откупне цене млеко дајем свињама – прича Белаћевић.