Рат д. о. о.

Рат у бившој Југославији је био бизнис. Крвави уносан бизнис. Сиротиња је веровала слепо својим лидерима, убијала једна другу у заносу националне мржње док су лидери Срба, Хрвата и Бошњака гомилали своје лично богатство. Карикатурално једноставна истина. Национализам није био узрок рата и непрегледних спискова страдалих. Национализам је био најлакше средство доласка на власт оних елита које су у распаду Југославије виделе своју шансу за свеопшту пљачку. То је у ствари и најбољи доказ да Срби, Хрвати и Бошњаци нису толико различити колико можда неки мисле. Иста врста превараната их је направила будалама на исти начин. Данас када се прича о некаквом помирењу поводом Сребренице, „Олује” или неког другог монструозног ужаса опет се прави иста грешка. Није национализам извор нашег сукоба и немамо се шта суочавати са њим јер је он био маркетиншка превара, крвава фасада иза које су се национални лидери, њихове породице и пријатељи богатили без икаквог срама.

Почетком деведесетих људи су били сатеривани у националне торове и ако је неко одбијао да се идентификује на том нивоу он је бивао сумњив или опасан. За њега више није било места у средини у којој је до тада живео било да је то био Неле Карајлић, Мирко Ковач, Мирослав Лазански, Срби из Сарајева, Бошњаци из Сребренице или Хрвати из Војводине. Сви су они били жртве свођења целокупне њихове личности на њену религиозну или националну припадност. Иза свега тога је стајала рачуница. Када се сетимо са колико су жара новокомпоноване елите долазиле на власт у „нашим“ земљама да би распродале остатке остатака некадашње привреде, можемо само замислити коликo су биле гладне очи лидерској шесторци у освит распада Југославије када су правили планове како ће све, у својој визији тржишне буразерске привреде, приватизовати у земљи где је Анте Марковић успео да једном просветном раднику обезбеди плату од 1.400 марака.

У праву је био Мухарем Баздуљ у тексту „Зебра на Брионима“ (25. јул) када је говорио о томе да је жалосно да се избеглице више идентификују са злочинцима из свог народа него са избеглицама из другог народа који су прошли кроз исти пакао као они. То значи да се после двадесет година димна завеса и даље није разишла и да људи и даље верују у сплачине које су им сервиране почетком деведесетих када су кренули да кољу једни друге. Националне политике нису деконструисане и лидери из деведесетих нису огољени као ратни профитери, што су они у ствари били. Ниједан послератни политичар није се усудио да каже да смо сви били луди и глупи што смо се убијали и уништили једину озбиљну државу на подручју тадашње централне и источне Европе. Данашње неуморно настављање са „суочавањем“ по погрешној основи је у ствари наставак манипулације људима без дирања у увек корисне националне митове о победама или мучеништву.

Процењује се да је у ратовима у бившој Југославији страдало око 140.000 људи, док је четири милиона њих избегло. А шта је са врлим вођама, како су они прошли? Радован Караџић је, по исказу Милорада Додика из 2005. али и по сведочењу Биљане Плавшић, присвојио 36 милиона КМ из трезора Народне банке Српске. Српски дипломата и бивши амбасадор у Атини и Паризу који је часно вршио своју дужност, Душан Батаковић, открио је да му је руски амбасадор, на питање зашто Миру Марковић чува руска војска у Москви, одговорио: „Да сте ви донели четири милијарде долара, и вас би чувала.“ Што се тиче партнера у извињавању, тј. бошњачке стране, Парламентарна комисија БиХ утврдила је да је по основу хуманитарних донација седам милијарди КМ дошло у БиХ од укупно 40 милијарди које су послате (!?) – за остатак од 33 милијарди не зна се где су. Да не помињемо Сефера Халиловића, команданта Армије БиХ за време рата, који је оптужио покојног Алију Изетбеговића да је у току рата присвојио 10 милијарди ДЕМ, или Мухамеда Шаћирбеја, амбасадора БиХ при УН, оптуженог за проневеру и ухапшеног у САД. Фрањо Туђман је деведесетих имао организовану шему банкарских рачуна у Лихтенштајну преко Хипо групе са којом је извлачио новац из Хрватске и на коју је пребацио средства која је хрватска дијаспора слала матици за вођење „домовинског рата“ – укупно две милијарде евра. „Наше државе” никада неће бити државе док све ово до краја не истраже и процесуирају.

Али нису само лидери користили рат за зараду иако су они највише узели. Поред њих су биле камариле ратних паразита – коалиционих закрпа, новинара хушкача, корумпираних судија, полицајаца, генерала итд. Сви су они свуда и даље на политичкој сцени и свима њима одговара да се суочавање са прошлошћу одвија само до зида „национализма“ који је по њима био мотиватор злочина. Сви ће они радо индивидуализовати кривицу и у својим „специјалним“, хашким или другим судовима осудити извођаче радова наручених од газда са врха. Неће ни Вучић ни Дачић назвати Милошевића лоповом који је зарад новца десетине хиљада људи послао у гроб, неће ни Карамарко ни Милановић то рећи за Туђмана, а наравно ни Бакир Изетбеговић за свог покојног оца. А то је истина. Они би хтели да се покрадени и завађени народ помири а да се паре не врате и да се о томе не прича да би се покренули „европски пројекти“.

Ко је, на крају свега, жртва а ко злочинац? Постоји ли уопште победник рата? Зар нисмо сви жртве нечије покварености, а сопствене глупости? Глупост на крају крајева нема национални предзнак, она такорећи припада свима подједнако и ако ћемо се по нечему помирити требало би по тој основи. То ће бити крајње искрено.

Интернационални секретар ДС

Vladimirtodoric.blogspot.com