Укоричени разговори

Милош нас је чекао у башти ресторана „Коларац”. Слушајући питање на које овог пута он треба да одговори, пунио је лагано дуваном своју лулу.

– Рођен сам 1936. године у Подгорини, у Горњој Буковици. И дуго је мој свет била само Буковица, односно школска зграда. И у њој моји родитељи Милена и Миодраг, учитељи, старија сестра Оливера, као и црква, река, тачније речица поред ње.Научио сам да читам пре поласка у школу, јер су ме родитељи водили на школске часове, посебно у току зиме, пошто су учионице биле добро грејане – враћа се накратко у неке давне године.

– Пред Други светски рат сам са родитељима први пут коњским колима стигао у Ваљево. Намеравали су да купе кућу и да се ту преселе. Дочекао сам дуго ишчекиван дан да видим станицу и воз. Први пут сам био и у биоскопу. У једном тренутку, на платну се појавио воз, који се кретао према нама. Уплашио сам се и почео да плачем – присећа се наш саговорник предратних година.

– За време окупације нисмо ишли у Ваљево. У току рата мој отац је нестао, а мама је премештена у Доњу Каменицу. Ту сам упознао и Десанку Максимовић. Њена сестра била је учитељица у једном подгорском селу. Како је једини аутобус за Лозницу ишао преко Каменице, та мамина колегиница увек је спавала код нас. Поклонила ми је књигу песама и рекла: „Од моје сестре”. Знао сам за ту песникињу, мама нам је говорила њене стихове. Једног пролећа мама је саопштила да ћемо угостити Десанку. „Зар је она жива?”, питао сам. „Рекла си да је у школској лектири. Мислио сам да су у лектири само мртви песници!” И Десанка је, са сестром, дошла код нас. Те вечери било је посебно, свечано – не заборавља Милош.

У Каменици је завршио три разреда прогимназије. Школовање је наставио у Ваљеву у тадашњој Другој гимназији. Разредни старешина му је била професорка француског језика Драга Атанацковић, а памти и школске другове Леку Митровића, касније веома утицајну привредну и политичку личност, и  Мићу Тимотића, који је био најбољи у класи Војне академије и имао запажену војну каријеру.

– Првог дана ме је у Гимназију одвела сестра, следећег сам самоуверено кренуо сам. Морао сам успут да питам којим путем, тако сам упознао управника библиотеке Брану Вучићевића. Он ми је постао ослонац, као и професорке Драга и Каћа Храњец. У школи сам постао члан литерарне дружине и упознао Зорана Јоксимовића, Миленка Радовића, Дејана Мијача, Љубу Поповића, Слободана Јевтића... – сећа се новинар.

И мало–помало освојио је Ваљево, а онда 1954. године долази у Београд.

– Онако успут, свратим до Филозофског факултета и предомислим се свестан да је књижевност оно што волим. Те године су уписали нас 500 бруцоша – добро памти Јевтић.

Студентски дани су му били „богати”, са осмехом се сећа како је једном приликом изјавио: „То ми је стриц по женској линији”, и после двадесет година професор га је питао шта то значи: „Спасао ме пријатељ додавши шаљиво – ваљевска подвала.”

Саставио дугачак списак

Јевтић је најпре радио као секретар комисије за културу у Културно-просветном већу Југославије. Потом је био секретар Културно-просветне заједнице Београда, па Србије. Новинарством је почео да се бави још 1952. године у ваљевским листовима „Напред”, „Реч омладине” (учествовао је и у његовом покретању). Новинарска страст једном пробуђена никада се није „успавала”, па се руковођен „жељом за пером” обрео 1974. у Радио Београду и ту остао до 2001. године, када је пензионисан.

– Рекао сам тадашњим руководиоцима, главном уреднику Другог програма, Момчилу Баљку и генералном директору Радио-телевизије Београд Милану Вукосу, када смо се договарали о могућим пословима, да бих волео да моје задужење буде разговор са уметницима и научницима. И тражио сам веће време, не уобичајених 20–30 минута, као и да разговарам са личностима из читаве Југославије. Они су тражили списак могућих саговорника. За дан-два предао сам повећи попис личности са којима бих, тако сам написао, волео да разговарам. Први на листи био је Велибор Глигорић, академик, књижевни историчар и мој факултетски професор. На том списку су још били песници Десанка Максимовић, Душан Матић, Оскар Давичо и романсијери Бошко Петровић и Михајло Лалић, затим ликовни уметници Ристо Стијовић, Марко Челебоновић, Милан Коњовић и Миодраг Б. Протић, онда позоришни и филмски уметници Хуго Клајн, Раша Плаовић, Мира Ступица, Марија Црнобори и Вјекослав Афрић, па музички ствараоци Михајло Вукдраговић, Предраг Милошевић и Радмила Бакочевић, као и научници Павле Савић, Александар Деспић, Исидор Папо. Од стваралаца ван Србије у тај списак сам унео Јосипа Видмара, Добришу Цесарића, Маријана Матковића, Матеја Бора, Блажа Конеског, Јура Каштелана... и да не ређам.

Прихватили су предлог и доделили ми стални термин, недељом од 18 до 19 сати, циклус разговора је назван „Гости Другог програма”– прича наш саговорник који је једно време био  и уредник Другог програма и додаје да други нису веровали да ће успети:„Ма не можеш ти њих добити, неће да говоре.”

– Први разговор са Глигорићем снимио сам крајем марта 1974. године, а емитован је 1. априла. Први саговорник ван Србије био је загребачки књижевник, академик Маријан Матковић, са којим сам разговарао у Дубровнику у лето исте године. И онда је ишло све по реду. У почетку сваке недеље нови саговорник. Међутим, с временом сам схватио да се ти искази не могу „сместити” у један сат, па сам поједине саговорнике емитовао две, па и више недеља. Највише термина је имао Мирослав Крлежа, чак осам, односно емитован је осам недеља! – помиње „рекордера”.

Нема одговора без питања

Књижевник Миро Вуксановић примећује тим поводом својевремено да чим је покренуо своју гласовну, касније „гласовиту” емисију и за првог саговорника одабрао председника САНУ, одмах је објавио да ће његову пуну пажњу да добију људи од којих остају научне и уметничке вредности, чија друштвена позиција није мандатима ограничена... Створио је Милош Јевтић антологију имена јужнословенских научника и уметника, а међу њима је по природном реду највише српских. Таква антологија окупља „прозивник” од око 800 имена. Застајемо и пред помисли да их набројимо, а Јевтић је са сваким од њих сатима разговарао, подвлачи Вуксановић.

Ликови Милоша Јевтића сећањима и памћењем захватају три века. Почињу с краја деветнаестог, сажимају цео двадесети, начињу двадесет први. Снимљена реч је пренета у књигу, у низ од 205 књига. Такву и толику колекцију једног аутора имамо само ми. Распитивао сам се. Нема тога у других, у другим државама – подсећа искусни посленик јавне речи.

– Разговоре у циклусу „Гост Другог програма” водио сам до јануара 2003. непуне три деценије.

Када сам 2001. отишао у пензију, наставио сам у договору са тадашњим уредником Другог програма Ђорђем Малавразићем да радим јер смо се сложилида се циклус заврши на крају тридесетогодишњег трајања. То је требало да буде у априлу 2004. Нажалост, део руководства Радио Београда супротставио се том договору, они су сматрали да такви разговори са научницима и уметницима, од којих су многи били академици, више нису били потребни– враћа се на оно што је чуо. Зато се са оним који су нестрпљиво, из недеље у недељу чекали познату шпицу, Милош Јевтић опростио готово безлично: „Поштовани слушаоци, желео бих да вас обавестим да се вечерас, разговором са  професором др Жарком Требјешанином, окончава циклус „Гост Другог програма”. Од априла 1974. до јануара 2003. године о свом животу и раду у више од 1.500 емисија говорило је више од 800 знаменитих људи овог поднебља... Њима, у своје име и у име оних који су их слушали, захваљујем на сарадњи и труду!”

– Драматургија мојих разговора има неколико слојева. Први је избор саговорника. У почетку сам се ослањао на нека укупна, општа сазнања. После је већ било другачије и лакше. У свакој књизи означавам на крају имена сталних и поузданих пријатеља колекције „Одговори”, који су то били и док су разговори емитовани на радију. То су новинар и књижевник Радован Поповић, који је као уредник потписао готово све моје књиге, редитељ Боро Драшковић, дипломата и универзитетски професор др Дарко Танасковић, лингвисти Предраг Пипер и Богдан Терзић (Егон Фекете недавно је преминуо), историчар уметности и универзитетски професор др Миодраг Јовановић, књижевник Миро Вуксановић, професори Медицинског факултета др Јован Мићић, др Горан Милашиновић, проф. др Радан Џодић као и издавач готово свих мојих књига Милан Тасић. Са њима се често саветујем, па и о избору саговорника. Појмљиво консултујем и многе друге, нарочито о саговорницима. Раније су то били Павле Ивић, Бошко Петровић, Дејан Медаковић, да само њих споменем – изговара имена угледних људи.

Други слој је припрема, најтежи, али и најзанимљивији део овог посла. Разговарао сам са разним уметницима, од писаца до сликара, и са научницима, од лекара до инжењера. Полазим од биографских података. Читам књиге или барем радове будућих саговорника. Откријем, тако, и онај унутрашњи ток промишљања, али и расуђивања, што омогућава да схватим и материју која ми није блиска. Рецимо, за Крлежу сам се спремао годину дана. Када сам се договорио за разговор са академиком Павлом Савићем, питао ме је да ли било шта знам о његовом научном раду. Одговорио сам му да сам и читао и разговарао о томе. Подигао је обрве и рекао ми:„Знате ли шта је фисија?” Сада сам се већ осетио сигурније, па сам му узвратио:„Да ли желите дефиницију или како сам ја фисију разумео?” Тражио је да му кажем како сам ја разумео фисију и –одмах смо се договорили о термину снимања. На поласку ми је казао:„Рекли сте да бисте ми питања доставили унапред. Нема потребе... Говорићу вам о свему што вас занима” – поносан је на „победу”.

Следи онда формирање питања. Током година сам, управо у склопу питања, установио драматургију разговора–објашњава како је радио.

На сличан начин Јевтић је снимио своје саговорнике: почев од њиховог животног пута, осећања, склоности, идеала, заблуда, сензибилности настојећи да ови разговори целовито представе његове саговорнике. За песника Ивана Негришорца је „без премца у српској култури и представља непроцењиво богатство у овом жанру”.

При том новинар Радио Београда је разговарао и са онима који су ретко говорили за јавност, а с друге стране Јевтић је имао ту срећу да је спојио корисно – радно место и лепо – разговор с водећим људима у „бившој” од којих се већина показала трајнијим од те исте државе.

– Разговоре сам, после емитовања, објављивао у новинама у Београду („Политика”, „Борба”, „Нин” и „Књижевне новине”), Љубљани, Загребу, Сарајеву  и Новом Саду („Дневник”). Било је предлога да их објавим у књизи. Колебао сам се, верујући да су радио-емисије довољне – признаје.

Нешто као Крлежин тестамент

– Објавим разговоре са Десанком Максимовић. Убрзо затим сам био на премијери аматерског позоришта, јер сам дуго био председник Савеза аматера Србије. После представе седимо у клубу, заподенула се прича о представи, култури... У свему је предњачила очито значајна политичка личност, коју су сви помно слушали. После свега тај „друг” је почео да прича како је синоћ на радију слушао Десанку, препричавао, и то супротно од оног што је рекла. Домаћин је покушавао да га заустави, објашњавајући да је боље да ја причам о разговору са Десанком јер сам га самводио. Важни „друг” га је грубо прекинуо рекавши: „Шта разговарао? Ја сам слушао!” – као да је то важније.

–Сви су се смејали. Међутим, моја Мира и двојица издавача Ђорђе Андрић из Ваљева и Момчило Поповић из Београда, уместо смеха, поновили су предлог да објавим разговоре у књизи коју смо касније назвали „Одговори” по којој се цела колекција зове јер је на њима акценат, а не на питањима – појашњава новинар и књижевник.

Занимљиво је да је књига разговора са Крлежом штампана тек после готово тридесет година, под редним бројем 190.Тако да је овај необичан и важан интервју враћен из заборава, с обзиром на то да има својеврстан карактер тестамента. Оно што је написао и ауторизовао Милошу Јевтићу били су последњи и коначни Крлежини ставови о питањима којима се бавио целога живота –о комунизму, о марксизму, о Титу, о српско-хрватским односима, о језику…

За новинарски рад Милош Јевтић је добио више награда, међу осталима и Октобарску награду града Београда, Вукову награду Србије и награду „Златни беочуг”, као и награду РТВ Београд и Удружења новинара Србије, које су му додељене за животно дело.На Сајму књига 2006. године колекција „Одговори” проглашена је за најбољу едицију.

– „Службени гласник” је објавио 10 од 12 антологијских избора мојих разговора од 1974. до 2010. Нека врста светионика, вишегодишњих настојања да сачувам сведочења носилаца наше културе, посебно у другој половини прошлог века– примећује Милош и признаје да је пре неколико дана једва нашао, преко интернета, своју прву књигу јер све су распродате, и платио је 2.000 динара.

– Некоме сам је даона читање и није ми вратио и зато сам властиту књигу купио– каже наш саговорник.

Свестан је да ће, нажалост, увек бити и оних које није стигао да представи својим читаоцима и слушаоцима, то је и разлог више да не посустаје у свом послу и добрим намерама. То што ће у септембру закорачити у девету деценију живота као да га се не тиче – има преча посла од бројања година. Један од њих је да сваког дана, пре него што седне за тастатуру компјутера, оде на гроб своје Мире, са којом је проживео 54 године у лепом складном браку.

– Мира је била преводилац. Пошто сам стално био заузет,она је држала кућу. Нисмо имали деце па смо били потпуно посвећени једно другом. Много ми је значила, умела је да ме заустави, да ме упути, опомене. Врло је добро знала језике, имала осећај за правилан акценат. Сјајна жена. Сада су ми посебна потпора моји ваљевски сестрић Миша и сестричина Сека– напомиње.

И за крај се још једном преслишавамо: више од 1.500 емисија у којима је говорило више од 800 знаменитих људи овог поднебља, 205 књига у колекцији „Одговори” и први пут Милоша Јевтићје, за читаоце „Магазина”, преслишала и слушала доле потписана.

-----------------------------------------------------

Бела, па Мирослав

Разговор с Крлежом Јевтић је добио захваљујући сугестији политичара и социолога Стипе Шувара. Он му је након низа одбијања препоручио да прво направи интервју с Белом Крлежом, а затим с Мирославом. Тако је и било– урађен је 1980, али тек након што су заједно преслушали снимак разговора с Белом. Јевтић је Крлежи доносио питања, а овај му узвраћао откуцаним одговорима. Неке је препознавао из ранијих Крлежиних текстова и књига, али је један део био писан за овај разговор. Крлежа је захтевао да његове одговоре чита глумац Раде Шербеџија, док је питања читао спикер Добрица Милићевић.

Па је тако на питање о укусу, које је „клиско” за многе, Крлежа одговорио: „За мене је питање морала питање укуса. Једино мера памети изгледа мени данас мера за облик. Нема данас на свету ничег, што се тиче човека, да није изобличено. Помањкање укуса је помањкање памети, јер нешто што је паметно, то јест што је пуноживотно, то јест природно условљено, не може бити него складно, него укусно.”

-----------------------------------------------------

Наслови књига

Брижљиво су бирани. Они, пре свега, садрже неки карактеристичан податак о саговорнику Милоша Јевтића, било у вези с његовим послом било с његовом личношћу или биографијом, рецимо Белине Цветка Лаиновића, Упоришта Александра Деспића, Исповести Василија Крестића, Адресе времена: најновије упитаности за Владету Јеротића, Вертикале Јована Мићића, Мостови Миодрага Јовановића, Снага простора: Разговори са Николом Хајдином, Рукопис времена: Разговори с Љубомиром Симовићем...