Разбијање илузије

На премијери представе „Федрина љубав”, према тексту Саре Кејн, у режији Иве Милошевић, у понедељак, у Југословенском драмском позоришту, дошло је до скандалозног прекидања представе. У кулминацији драмске тензије, када се Федра, коју игра Мирјана Карановић, физички и емотивно тотално огољава пред својим пасторком Хиполитом (Ермин Браво), глумица обнажује своје груди. У том специфичном тренутку тишину, испуњену тензијом, у сали је прекинуло упадљиво и иритантно шкљоцање неколико фотоапарата.

Овај чин изазвао је смех у публици; консеквентно томе и брутално разбијање илузије и нарушавање представе а затим и, сасвим оправдану, реакцију Мирјане Карановић која је на неколико тренутака прекинула представу, наређујући фоторепортерима да напусте салу. Како они то нису одмах учинили, и публика се укључила у убеђивање новинара да изађу. Након њиховог одласка, представа је настављена.

Масовни медији, нарочито они таблоидни, пречесто тривијализују суштину уметности. Ако се њихово бављење представом „Федрина љубав”која, између осталог, критички третира битан проблемдекаденције и корумпираности представника власти, завршава на сензационалистичком приказивању нагог глумичиног тела, онда се заиста морамо запитати у каквом друштву данас живимо, односно који је смисао уметности ако се њене идеје на овај начин банализују.

Утицај масовних медија је данас огроман, њихова интерпретација догађаја је, неспорно, бодријаровски речено, стварнија од стварности. Ако они, на овај начин, драстично обесмишљавају критичку суштину уметности, не бавећи се озбиљно и аналитично проблематиком приказаном у представи, поставља се питање функције уметности. Односно, која и каква порука долази до публике?

Могуће је успоставити одређене аналогије са праизведбом текста „Разнесени”,такође Саре Кејн, 1995. године у лондонском позоришту „Royal Court”, када су се њихови таблоидни медији „Sun” и „Daily Mirror”, који имају огроман утицај у Великој Британији, сензационалистички бавили насилним сценама у представи (канибализам, силовања итд.), док је суштина представе, критички приказ друштвено битног проблема насиља, остала сасвим нетакнута.

Социолог Кенет Томпсон је овај проблем масмедијског, помпезног и сензационалистичког представљања догађаја дефинисао као феномен „моралне панике”, аргументовано тврдећи да је то начин да се тривијализују крупни друштвени проблеми, односно да се скрене пажња са суштински важних питања. Аналогно томе, наши таблоидни медији можда на овај начин скрећу пажњу са битних питања корумпираности представника власти, на вулгарну, сензационалистичку и суштински ирелевантну презентацију тела.

Позоришна уметност је, више него иједна друга уметност, дубоко интегрисана у ткиво друштвеног живота који се у њој рефлектује, и који она рефлектује. Њен значај се зато мери њеним друштвеним утицајем, а њега генеришу масовни медији.

Чињеница је, дакле, да без медијске пажње уметничка продукција готово и да не постоји. Али, поставља се питање граница вулгарности представника медија, односно, да ли је уметницима потребна та врста маркетинга да би дошли у центар пажње јавности?

У случају британске рецепције дела Саре Кејн, захваљујући баналној масмедијској спектакуларизацији представе „Разнесени”, дошло је до повећаног друштвеног интересовања за позориште па је, с друге стране, драмским писцима „новог брутализма”, парадоксално учињена и услуга.

На сва ова питања је тешко дати чврсте, коначне и једнозначне одговоре јер данашње друштво, и културу, дефинишу жестоке контрадикције и амбиваленција. Оно што је извесно јесте да овакви догађаји подстичу и захтевају дискусије у којима би се могло доћи до важних закључака.