За храбре и искрене „нема зиме”

Није необично то што књиге за децу и младе најпре читају одрасли, јер они знају шта су изгубили одрастањем и какво се богатство и лепота крију у њиховој деци. Књиге око којих се „отимају” родитељи и деца пише управо Јасминка Петровић, јер су то дела која духовито и непосредно улазе у објашњења „озбиљних” животних појава као што су одрастање, породица, пријатељство, школа, љубав, секс… Нова књига Јасминке Петровић „Лето када сам научила да летим” (издање „Креативног центра”) такође говори о овим темама. Главна јунакиња Софија, тинејџерка, одлази са баком из Београда на Хвар и неописиво се „смара” све док не почне да увиђа лепоту која је окружује, и људе, који су у ствари њена родбина. Да подударност буде већа, Јасминка Петровић пристала је на овај разговор управо у току свог боравка на Хвару…

Дечја перспектива, поглед младог бића на смешне, а нарочито озбиљне ствари у животу, ваша је литерарна специјалност. Има ли много разлике између смешног и озбиљног и шта је то у очима онога ко тек стасава тако фасцинантно за вас?

Моја баба је говорила да је смех најбољи лек, а Душко Радовић је то објаснио на свој начин: „Хумор признаје постојање проблема. Тамо где се избегава чињеница да проблема има, хумора нема.”Живот је пун проблема и зато је хумор неопходан и неминован. Смешно и озбиљно се нарочито преплићу у младости, а није ни чудо када је тинејџерима једна нога у детињству, а друга у свету одраслих. Тај период добро памтим: била сам збуњена, несигурна, уплашена и несрећно заљубљена. Стварно не знам како бих преживела те године да није било смеха. Овај рецепт примењујем и у писању за децу и младе. Моји ликови праве штосове на сопствени рачун и тако успевају да се спасу из невоља. У томе ми доста помажу илустрације Боба Живковића, који је урадио корицу и за ову књигу.

Софија је девојчица која од летовања са две баке очекује само досаду, а доживљава просветљење. Да ли тиме деци, па и старијима, показујете да никада не треба рећи „никад”, да је живот чудо лета у зениту, које увек спрема изненађење у правом тренутку?

Иако свет пуца по свим шавовима, ја дубоко верујем да за храбре, искрене, истрајне, добронамерне и радосне људе „нема зиме”. Таква је Софија, главна јунакиња романа. Она поставља питања, трага за одговорима и оно што је најважније – мисли својом главом. Летовање са две бабе за њу није ни пријатно ни занимљиво, ипак она из сваке ситуације извлачи најбоље. Софија се љути, плаче, страхује, осећа кривицу, али никада не одустаје од љубави. За њу је живот велика пустоловина и зато није ни чудо што успева да се одвоји од земље и полети.

Баке су углавном увек у праву, нарочито када кажу: „Софија, живот је трен, живи пуним плућима, уживај у сваком тренутку...” Да ли је то и ваше искуство са бакама?

Моја велика срећа је што сам одрастала уз бабе и деде. Да њих није било, живот би ми био много сиромашнији. Они су ме научили да маштам, да се играм и да верујем у чуда. Стари људи и деца се допуњују. Једни имају искуство и мудрост, а други безбрижност и наивност. Сећам се како смо деда Миле и ја трчали по парку и ловили свице. Један је улетео у дедин шешир и ја сам хтела да га ставим у кутију од шибица и понесем кући. Желела сам да буде само мој. Деда ми је тада рекао: „Свитац светли само ако је слободан.” И ја сам то запамтила.

Софију сте као галеба Џонатана Ливингстона извојили из јата да би научила да лети... Шта за њу значи то што открива да има рођаке међу Далматинцима, да је њена летња бака-нона са мора живописнија од оне београдске?

У Југославији је било уобичајено, чак и пожељно, да се склапају мешовити бракови. Онда су дошле деведесете када су се преко ноћи кидале породице, пријатељства, кумства и комшијске везе само зато што је неко био друге нације или вере. Данас се те везе обнављају, додуше споро и тешко. Сваки час искачу духови прошлости, као чупавци из кутија. У том замршеном клупку мене занимају деца. Тринаестогодишња Београђанка Софија неочекивано сазнаје да у Старом граду на Хвару има родбину за коју није знала да постоји. Открива да јој је нона Луце много ближа по карактеру и схватањима него њена баба Марија, уз коју је одрасла. Што би рекао народ „крв није вода”. Компјутерска опција „обриши” не може да се примени на живот. Притиснута нерешеним породични односима, Софија одбацује страх и љутњу, а прихвата опроштај и љубав. Као учесник у бројним пројектима и програмима имала сам прилике да упознам младе људе у региону. Они су отворени, паметни, духовити, критични и много личе на Софију. Они уливају наду да ће и на Балкану „дунути добри ветрови”.

Шта за њу значи то што на личном примеру сазнаје узроке рата и размирица између Срба и Хрвата?

Уколико дете свакодневно плашимо да је Баба-рога испод кревета, у орману, иза куће, на другој обали, преко границе, наравно да ће оно помислити да је свет једно врло опасно место. Живеће у грчу и паници или ће из предострожности нападати све оне који су другачији. Психолози нас уче: „Ако се ваше дете плаши мрака, ухватите га за руку и заједно провирите у орман”. Софија је за једну руку држала нона Луцију, а за другу баба Марију када је завукла главу у породичну тмину. Деца заслужују да буду укључена у живот, уз подршку одраслих. Потребни су им одговори на питања: Да ли постоји Баба-рога? Зашто пада киша? Због чега мама и тата не живе више заједно? Како је почео рат између Срба и Хрвата? Одрасли сакривају своје лоше навике и поступке. Мисле да их деца не виде, али деца виде све. Пружимо им чињенице и пустимо их да они сами закључују и одлучују. Свет ће кренути напред када ми одрасли дозволимо да нас деца критички анализирају.

Ваша тинејџерка почиње да ужива у полаганом животу без много збивања и интернета, пореди лепоту старамајке која ужива у храњењу мачке или брању поврћа са бесмислом буљења по тржним центрима. Ако са децом нисмо стрпљиви, можемо ли да очекујемо стрпљење од њих?

Одрасли се или секирају због прошлости или стрепе због будућности. За разлику од њих деца живе у садашњем тренутку и зато су они господари времена. Деца успевају да ухвате невероватне тренутке: када се мрав попне на врх стабљике или када се саобраћајац почеше по носу. Родитељи непрестано јурцају и никада не стигну да заврше своје послове. Често су узрујани, кратких живаца, нерасположени, намрштени. Када им се деца обрате, одговарају им брзо и кратко, а дешава се и да их не чују. Једна мудра млада мама је рекла: „Било би добро да сваки родитељ извезе концем реч `стрпљење` и док провлачи иглу кроз платно нека размишља колико је та реч важна за развој деце. А када вез буде готов нека га окачи урамљеног на зид дневне собе и сваки пут га погледа кад му се дете приближи.” Нона Луце је по овом принципу комуницирала са Софијом. Њихови најзначајнији разговори одвијали су се у башти, док су њих две брале салату и парадајз.