Како је Мураками постао писац

Две новеле или два краћа романа из седамдесетих година 20. века Харукија Муракамија сада се објављују на енглеском језику, у оквиру јединственог издања „Ветар/Флипер: Два романа”, у новом преводу Теда Гусена, после нечитљивог и опскурног превода на енглески из 80- их година. Тако се сматра да се поменута дела Муракамија први пут и преводе на енглески.

У тексту „Тренутак када сам постао писац, на бејзбол утакмици 1978...”, објављеном на сајту „Литерари хаб”, који у сарадњи са бројним партнерима из издаваштва, часописа и књижарства пружа важне књижевне информације, Харуки Мураками је направио увод у та два своја рана романа и описао тренутак када му се јавила мисао да може да напише књижевно дело. Било је то без повода, усред аплауза на једној бејзбол утакмици.

Иначе, ове две приче прате збивања око приповедача и његовог пријатеља званог Пацов. У новели „Слушај пев ветра” наратор долази кући на распуст, и док проводи време са Пацовом у пићу, пушењу и музици у џез-бару, среће необичну девојку... У „Флиперу” се наратор сели у Токио, запошљава се као преводилац и живи са две идентичне близнакиње, док је сада Пацов у засенку. Приповедача прогони сећање на пропалу везу, као и опсесија трагања за посебном врстом флипера, на каквом је играо претходних година. У наредним одломцима из Муракамијевог текста, може се видети како су настали упечатљиви мотиви и атмосфера Муракамијеве прозе, због чега су и значајни ови његови рани радови.

„Већина људи, а под тим мислим на већину која чини јапанско друштво, дипломира, запосли се, и после извесног времена ступи у брак. Чак сам и ја намеравао да следим овај образац. Или сам барем мислио да ће се ствари тако дешавати. У стварности сам се оженио, па почео да радим, а тек напослетку некако успео да дипломирам. Другим речима, следио сам управо супротну путању од оне која се сматра нормалном”, пише Мураками, настављајући:

„Пошто сам мрзео и саму помисао на то да радим у некој компанији, одлучио сам да отворим своју фирму, место где ће људи моћи да слушају џез плоче, да пију кафу, да могу нешто да поједу. Било је једноставно водити такав посао, схватио сам да могу да се опустим и по читав дан да слушам музику коју волим. Проблем је само био у томе што смо се моја жена и ја венчали још као студенти и нисмо имали новца. Због тога смо прве три године радили као робови, често и по више послова. После тога смо нешто новца позајмили од родбине и пријатеља и отворили мали кофи–шоп у Кокубунђију, за студенте. Била је 1974. година. У овој области постојала је снажна култура отпора, опозиције владајућим вредностима, и многи су ту били отпадници суженог студентског покрета. У читавом свету била је то ера у којој је човек још увек могао да пронађе шупљине у систему.

У клуб сам донео клавир из родитељске куће и почео да приређујем живу свирку. Било је много младих џез музичара који су пристајали да свирају за мало новца, који смо могли да им понудимо. Многи су касније постали познати музичари, понекад их сретнем у џез клубовима Токија”...

Мураками пише да је дело „Слушај пев ветра” краћа проза, пре новела него роман. Ипак, било му је потребно неколико месеци да је напише. „У то време много сам читао руске романе 19. века, као и америчке детективске приче, али никада нисам обраћао пажњу на савремену јапанску прозу. Заправо нисам схватао како да пишем прозу на јапанском језику. Неколико месеци само сам нагађао, експериментисао стилом. Често нисам био импресиониран оним што сам написао, а помишљао сам и на то да би реакције читалаца биле још оштрије, негативније...Онда сам открио прозу Аготе Кристоф, мађарске књижевнице која је 1956. године емигрирала за Швајцарску, и која је написала велики број изузетних романа. Она је на њој страном француском језику, успела да развије јединствени и особени стил заснован на кратким реченицама, јасним поређењима, и описима ослобођеним од емотивног набоја. Сећам се да сам био носталгичан када сам се први пут сусрео са њеним радом”, написао је Мураками.

Познати писац довршио је новелу „Флипер” 1973. године, као наставак „Ветра”. Каже да је и ову причу писао увече, после посла, за кухињским столом. Уз дозу постиђености, али и с љубављу, признаје да ове две новеле назива „романима с кухињског стола”, као и то да је после њих одлучио да постане писац и да прода џез клуб. Затим закључује:

„Ипак, ова два дела играју важну улогу у мом раду и сматрам их незамењивим. Никада нећу заборавити њихово пријатељство. Загрејали су моје срце и охрабрили ме на мом путу.”