Регион подозрив према идеји о дану сећања, Вучић не одустаје

Бакир Изетбеговић није био, попут Зорана Милановића или Хашима Тачија, категорично негативан према идеји Александра Вучића о заједничком дану сећања, али навео је толико предуслова за реализацију те замисли да се и његов одговор практично своди на исто. Ако се изузме (очекивана) подршка Милорада Додика, српски премијер очигледно није наишао на разумевање у региону – али ипак не одустаје.

Вучић је за јучерашњи „Курир” рекао да верује да ће се „кад-тад, макар и за две до три године”, регион помирити. Упитан има ли то уопште сврхе, с обзиром на то да је хрватски премијер Зоран Милановић све одмах одбацио, Вучић је рекао: „Сигуран сам да ће то дати резултат. Зато што је све друго што бисте изабрали лоше и за те земље и за цео регион.”

„Потпуно сам уверен да ће ова иницијатива угледати светлост дана и добити зелено светло у региону. Потребно је да се страсти стишају. Нећу да одустанем”, нагласио је председник Владе Србије.

Оцењујући Вучићеву иницијативу преурањеном и недореченом, бошњачки члан Председништва БиХ Изетбеговић сматра да она може добити замах само ако се прихвате пресуде међународних судоваи недвосмислено осуде активности које воде у нове сукобе, „попут иницијатива за одржавање референдума о отцепљењу које долазе од руководства Републике Српске”. Без тога, сматра, Вучићева иницијатива може да води ка релативизовању карактера рата и обима злочина почињених над Бошњацима, замагљивању истине о тим злочинима, као и „амнестирању од одговорности оних који негирају те злочине и геноцид”.

О свим недоумицама поводом ове Вучићеве замисли лидери региона имаће прилику да разговарају већ 27. августа у Бечу, на конференцији о западном Балкану, на којој је, иначе, премијер Србије и намеравао да је званично представи. Треба очекивати да иза те идеје залегну и европски партнери који од краја ратова у бившој Југославији промовишу политику помирења. Можда се Вучић у то и узда?

Реч из Европе може томе да допринесе, што потврђује и опаска министра Николе Селаковића. Да је ова иницијатива потекла од немачке канцеларке Ангеле Меркел, рекао је он за Б92, одговори би вероватно били другачији.
У том контексту, има и оних који сумњају у Вучићево ауторство над овом идејом, верујући да је она заправо дошла са Запада. „Доћи ће вероватно и у блиској будућности.То ће да покаже да је више прихватљива ако долази од, на пример, Ангеле Меркел или из Брисела”, каже за исту телевизију новинар са Косова Идро Сефери.

Све добре ствари нам долазе искључиво под спољним притиском, примећује и новинар из Загреба Денис Куљиш. Ипак, каже, треба сачекати и видети какав ће бити исход предстојеће бечке конференције. Куљиш, иначе, сматра да је Вучићева иницијатива „пристојна и исправна замисао”, за разлику од, рецимо, књижевника из Сарајева Енвера Казаза, који је назива „политичким шибицарењем”.

Негде између је размишљање Александра Попова, директора Центра за регионализам, који сматра да треба да постоји заједнички дан сећања, али му је и дан-данас чудно што таква замисао пре десет година није прошла. А дошла је са „неутралне стране”, од организације „Игманска иницијатива”, која је предложила да дан сећања на невине жртве ратова вођених на простору бивше Југославије буде 11. јул, датум кад се обележава злочин у Сребреници. То је подржао Стипе Месић, тадашњи хрватски председник, али ниједна држава није озваничила овај предлог.

„Претпостављам да је Вучић могао да очекује да његова идеја неће бити прихваћена. Ми смо последња три месеца од региона направили предворје пакла, кроз све ово препуцавање, и вратили се у рикверц, као да није прошло 20 година од завршетка ратова и Дејтона. То значи да има сувише запаљивог горива и много тога је гурнуто под тепих, уместо да смо свих ових година неке ствари рашчишћавали. Онда би вероватно и овакве иницијативе биле другачије дочекане”, истиче Попов.

Парастос жртвама „Олује”, Београд 5. августа (Фото Ж. Јовановић)

Колико је регион и даље оптерећен прошлошћу, као да сведоче реаговања „Мајки Сребренице” и Удружења породица косметских страдалника. Мунира Субашић Вучићеву идеју назива смешном, јер, каже, премијер Србије „зна своје изјаве од пре, а сад би хтео да све то попегла”. Чланови породица невино страдалих Срба и неалбанаца на Косову и Метохији од 1998. подржали су Вучићеву иницијативу, али истовремено моле премијера да се „макар у Србији никако и никада не забораве српски страдалници, који су били, а и данас су жртве другог реда, мање вредне од осталих у региону”.

Да се жртвама и болом њихових породица лако манипулише опште је место, због чега се и разне иницијативе о помирењима које долазе од политичара често посматрају с подозрењем. Ова Вучићева, али и реакције његових колега из региона, није изузетак.

Казаз, који је и професор на Сарајевском универзитету, нема симпатија ни за једног актера ове приче. Милановићево одбијање тумачи предизборним мотивима, а Тачијево – жељом да се наметне као национални лидер. Реаговање Изетбеговића, за кога каже да не разуме политику као опште добро већ као лични циљ, Казаз оцењује као аматеризам и прагматизам.

„Изетбеговић је политички аматер јер је од њега требало да потекне иницијатива о заједничком дану сећања. Он је морао да буде носилац помирења у БиХ онако како је чинио Јосиповић обилазећи с верским и политичким поглаварима заједничка стратишта Хрвата и Бошњака. А он дневнополитичку ствар као што је референдум везује за најтрајнију могућу моралну димензију политике. Било би му боље да напад на Вучића у Поточарима схвати као разлог да поднесе оставку и оде из политике. Изетбеговић може сад само да каска за Вучићем који га у политичком смислу претиче као ’ферари’ коњску запрегу”, изричит је овај књижевник.

Он, међутим, не штеди ни шефа српске владе. Како оцењује, Вучић узима „туђу замисао, за коју нема морални кредибилитет због своје ратне прошлости”, да би се наметнуо као лидер помирења у региону.

 „Стога би он морао најпре да проговори о размерама злочина у Сребреници или Вуковару и назове их онако како их је назвао суд у Хагу”, наводи Казаз, који сматра да би иницијатива за помирење требало да дође од „особа као што је Наташа Кандић или од Информационо-документационог центра Сарајево, који је прикупљао податке о свим жртвама рата у БиХ.

Куљиш посматра реакцију хрватског премијера Милановића у контексту парламентарних избора ове јесени. Он Вучићево залагање види као „деполитизацију пијетета према жртвама”, истичући да је добро одвојити жаљење за жртвама од комеморисања војне победе коју смо „наследили из доба бивше Југославије, где се славио Дан победе, иако је по завршетку рата побијено или протерано милион људи, међу којима је 500.000 Немаца, 300.000 Италијана и бројни војни заробљеници, интелигенција и такозвани капиталисти и сарадници окупатора”.

Заједнички датум би, закључује, требало да се обележава без питања „ко је први почео”, па ко хоће да прихвати тај датум нека то учини, ко неће – не мора.