ДАРВИНИСТИ И КРЕАЦИОНИСТИ (4)

16. 

Научна анархија на страницама „Политике”

Према др Чолић, Дарвинова теорија еволуције, која заједно са Њутновим и Ајнштајновим законима, представља врх људске мисли, по српској верзији реинкарнираног Самјуела Вилберфорса званог „Soapy Sam”, јесте мајмунологија. Професорка чак не зна да Homo sapiens није еволуирао од мајмуна (енгл. monkeys) већ од заједничког претка великих безрепих мајмуна (енгл. apes) и хоминида

Дискусија на тему Дарвин вс. теологија на страницама додатка Култура, Уметност, Наука не престаје. На оригиналне цланке др. Чолић и др. Рончевића (18 јули 2015) је одговорила група озбиљних особа, стручњака у ужој и широј области науке о еволуцији. Њихови одговори су били научно фундирани и за образовани свет поражавајући по поменуте адвокате ткзв. креационизма, односно интелигентног дизајна и њихове средњовековне и незналачке тврдње.

И ја сам се с кратким дописом, закаснело, укључио у ову расправу („Међу нама”, 30. Јули 2015). Очекивао сам да се др. Чолић и њен сапутник неће више појавити на јавној сцени. Али, виђу врага, широгрудост „Политике” нема границе. Ево ти др Чолић опет, чланком под насловом „Теологија или мајмунологија”, у којем она понавља своја фундаменталистичка убеђења (1. август 2015).  Значи, Дарвинова теорија еволуције, која заједно са Њутновим и Ајнштајновим законима, представља врх људске мисли, по српској верзији реинкарнираног Самјуела Вилберфорса званог „Soapy Sam”, јесте мајмунологија. Професорка чак не зна да Homo sapiens није еволуирао од мајмуна (енгл. monkeys) већ од заједничког претка великих безрепих мајмуна (енгл. apes) и хоминида. Ново посртање др. Рончевића кроз науку, епистемологију и филозофију сам прочитао до пола, даље нисам могао.

Таман сам се мало примирио, кад у „Политици” од уторка, 4. августа, читам чланак сталног сарадника проф. др. Ђорђевића. Господин Ђорђевић као и увек препричава оно што се може наћи у свакој Медицинској физиологији и сличним уџбеницима. Немам ништа против, то је користан посао, народ не чита биолошке и биомедицинске уџбенике па им неко то мора дати кроз новине. Међутим, таман завршим причу о енергетском метаболизму и деловању високих температура на човека („треба мање јести и више пити воде, чесмоваче”) кад одједном, ничим изазван, др Ђорђевић прави вираж од деведесет степени право у науку о климатским променама. Сва та прича о прегревању планете због емисије угљен-диоксида је чисто спиновање и лаж, лансирана од стране лобија продаваца нуклеарних централа, суверено тврди др. Ђорђевић. Не знам, можда човек има директну везу са „Вестингхаусом”. И све то готово истог дана по оглашавању Обаме који (најзад) покреће велику акцију смањења емисије штетних гасова да „нашим потомцима не би оставили планету која више не може да се климатолошки поправи”. Да не грешим душу, погледам у банке података и међу хиљадама имена и референци из метеоролошких наука нема имена нашег професора.

Да сумирам, имамо стручњака за турски језик, фундаменталну хришћанку која зна да Бог постоји и да је Дарвинова теорија еволуције „мајмунологија”, затим (надам се доброг) пластичног хирурга који, што се види из његових „сматрања”, не зна ништа о биолошким наукама, а поготово о еволуцији, и најзад, неурохирурга/климатолога који мисли да су председник Америке и хиљаде климатолога будале. И све то у неограниченим количинама на страницама „Политике”.

Кад се једном заврши полемика око еволуције, предлажем „Политици” да отвори следеће дискусионе трибине. На пример, Земља као равна плоча. Свима који мало мисле је јасно да Американци никад нису успели да се спусте на Месец, а камоли на Марс. Све је то направљено у Холивуду укључујући и фотографију Земље као лопте. Само треба мало здраве памети.  Наиме, како је могуће да Новозеланђани и Аустралијанци стоје нормално на земљи а не спадну са Земље.  „Политика” треба да отвори трибину на којој би наша здрава памет показала да је Земља, као што је увек наша света Црква тврдила, уствари равна плоча. Сигуран сам да би госпођа Чолић дала велики допринос овој дискусији.

Друга интересантна тема би могла бити везана за ткзв. перпетуум мобиле, тј. машину која неограничено у времену ради без додатка енергије. У Србији постоји велики број –нажалост  анонимних и без државне подршке – конструктора, којима фали само мало да им се ПМ не заустави. Ради се о проклетом другом закону термодинамике који су, одвојени од народа у њиховим кулама од слоноваче, формулисали научници.  Само треба организовати трибину и скупити на једно место (додатак „Политике” Култура, Уметност, Наука) нашу колективну и занемарену памет и превазићи проблеме које је поставила елитистичка наука. Тешко је замислити какав би то порив био за нашу посусталу индустрију! Машине које раде „без ништа”, итд, итд. Избор интересантних тема је велик… Атлантида, српски календар стар преко 7.000 година, испуштање гасова из путничких авиона изнад Србије и многе друге.

Стотине потенцијалних контрибутора који без разумевања таворе у анонимности би најзад могли да се искажу.  Не може, јелте, свако да постане министар па да с том фирмом има неограничен приступ страницама „Политике”.

П.С. Не замерите на доброј дози сарказма у мом обраћању. Није то последица моје несимпатије, недај боже мржње према „Политици”. Напротив, узрок је осећај разочарења у лист који редовно пратим од своје петнаесте године, значи пуних шездесет година. Мојих омиљених новина које с оваквом врстом  репортажа полако тоне у воде жуте сшампе. Зауставите то, молим Вас у моје име и у име, сигуран сам, великог броја Ваших образованијих читалаца.

Др Драгутин Ј. Савић

Професор молекуларне генетике у пензији, Универзитет Оклахома

------------------------------------------------------------

17.

Ланцу живота недостају карике

У додатку ,,Политке” 8. августа  2015. објављена су три текста, реаговања на мој текст објављен у претходном броју.

Професор Палавестра, као и у претходном тексту, не оспорава моје ставове већ тврди да сам ја „...паушално изнео тврдњу да не постоје докази за еволуцију...” Моја професија и моја животна филозофија не дозвољавају да се служим паушалним ставовима.

У претходном тексту, професор Палавестра се не бави мојим ставовома већ ми „држи лекцију”о науци и о божанској промисли. Цитирао сам његове ставове и дао конкретан одговор на њих. Он, пак, моје ставове не коментарише нити оспорава. Конкретнe, научне, најбитније податке о настанку живота игнорише и назива их паушалним тврдњама. Не обазире се на чињенице које сам навео, тј.  да савремена наука нема поузданих сазнања о настанку сложене молекуле аминокиселина; да апсолутно не зна како су настали бројни, разноврсни протеини са различитим функцијама које живот значе; како је настала изузетно сложена, специфична молекула ДНК са невероватном функцијом без које нема репродукције ни живота; како је настала ћелијска опна без које, опет, нема живота ни репродукције; како су настале бројне ћелијске органеле без којих такође нема живота; како је настала ћелија и, на крају, како је настао сам живот. То су најбитније ,,карике” у ,,ланцу настанка живота”. Ако нема само једне од поменутих ,,карика” нема ни ,,ланца” ни живота. Од почетака света, од  атома па до човека недостају бројне неопходне ,,карике”. Без обзира на многа достигнућа, савремена наука и даље нема ,,ланац настанка живота”. Вероватно га неће никад ни имати. Од свега наведеног, осврнућу се само на један податак у вези са ДНК. У ДНК, у геному је запис, информација, томови књига од око 3 милијарде слова. Такав запис налaзи се и у геному једноћелијских живих бића, што значи у периоду најранијег облика живота. Како то да и за тако задивљујући, огромни запис није био потребан дуг еволуциони период? И откуд тај запис? Информација која постоји у ДНК, програм за изградњу хиљаде различитих протеина, изградњу организма и свега што живот значи, у коме је свако ,,слово” незамењиво, неминовно говори у прилог интелигенције која стоји иза њега, јер информција увек потиче од интелигенције, никад из ничега те није случајна, насумична.

У одговору на моје тврдње да нема поузданих података о прелазним  формама живота, Палавестра ме упућује на новинску вест да је недавно пронађен фосил кратконожне змије и тврди да је и то једна ,,изгубљена карика“, ,,прелазна форма”. Новинске вести су често непоуздане и не могу бити аргумент у научној полемици. Ако је и пронађен такав фосил, пронађен је само фосил змије, нека разлика у истој врсти живота, није пронађена јединка новог рода, породице, реда , класе или прелазна форма ка истим. Додаћу само један важан податак о прелазним формама: младунци кичмењака долазе на свет директно из оплођених јаја или се рађају, треће не постоји. Док не дођу на свет различито се развијају, исхрањују, имају различит смештај и положај. То је огромна, непремостива, једана од суштинских  разлика  између кичмењака, а прелаза, прелазних облика живота, у битном, доласку младунаца на свет, нема. Колико само ту недостаје ,,карика”? На овом, као и на многим другим нивоима, немогуће је саставити ,,ланац живота”, чак је то и незамисливо. То необесхрабрује неодарвиниате па Палавестра поентира следећом реченицом: ,,Могло би се рећи да су сви живи организми на Земљи, некадашњи и садашњи, заправо, својеврсне, међусобно повезане 'прелазне форме'. Тако функционише еволуција. Зато је  усмеравање на недостајуће 'изгубљене карике’ бесмислено.” Могло би се рећи и да је усмеравање на такав став, са аспекта логоке, здравог разума и емпиријске науке, веома бесмислено.

На крају, професор Палавестра, са ,,академске висине”, препоручује ми да прочитам књигу Ричарда Докинса о еволуцији. Прочитао сам и није ме агресивни, ,,свезнајући” атеиста, неодарвиниста убедио да се непроверљивим спекулацијама може надокнадити недостатак ,,изгубљених карика”, односно да је ,,усмеравање на недостојеће 'изгубљене карике' бесмислено”. Да ли су недостајуће ,,карике” и ,,изгубљене карике”? Изгубити се може само нешто што постоји. Te ,,карике” никада нису ни постајале. Ја бих професору Палавестри могао, такође, препоручити више књига и научних публикација бројних великана, који су задужили човечанство, а чији су ставови супротни Докинсовим и  његовим ставовима.

Текст др Слободана Нинковића је прилично конфузан, са доста небитних, неповезаних података, и нисам сигуран да ли сам га сасвим разумео. Моји ставови  о теорији еволуције личе му на теорију завере, подржава неке ставове др Биљане Стојковић, подсећа нас на сличност животиња и човека,  на садржај  приповетке ,,Редак звер” Милована Глишића, на ставове становништва Малајског архипелага у односу на орангутана као и на прогрес у еманципацији жена.  Др Нинковић  каже ,,да треба разликовати 'филозофског' и 'политичког' бога”. Нисам сасвим разумео ко је ,,филозофски бог” пошто др Нинковић, судећи по целини његовог текста, није са Богом  већ са неким неодређеним  богом. Слажем се са ставом др Нинковића да је ,,Одгонетање свих тајни света око нас спор и дуг процес. Зато се ученицима не могу нудити готова решења, по систему одговора на сва питања”. Није само религија та која нуди готова решења, то чини и неодарвинистичка теорија еволуције. Гледао сам програм и уџбенике биологије за ученике средњих школа. Наша деца не уче теорију еволуције као теорију или хипотезу већ као доказану научну истину. Како се онда деца упућују, васпитавају да својом главом доносе одлуке о контроверзним ставовима који се односе на живот? У нашим школама упућују се само на догматски неодарвинизам.

Др Срђан Стаменковић се бави проблемима постојећих планова и програма биологије  у школама и каже ,, да су доследно стерилисани у погледу проблемских садржаја биолошке науке и да су потпуно дезинтегрисани у погледу заступљености основних биолошких концепата. Сматрам да не подржавају развој критичког и креативног мишљења ђака...”  Кроз цео текст провејава мишљење да биологији и еволуцији треба дати  још значајније место. Уколико то значи и више неодарвинизма, онда неће бити услова за развој критичког и креативног мишљења ђака.

Биологија је велика, врло значајна наука и основа свих биолошких наука. Планове и програме изучавања биологије треба да доноси компетентан тим на државном нивоу а не само одређени биолози, неодарвинисти. Наравно, треба изучавати и теорију еволуције, али само као теорију, оно што она јесте, са свим подацима који иду у прилог теорији и свим подацима који је оспоравају. Само  такво изучавање биологије и теорије еволуције ће омогућити развој критичког и креативног мишљења ђака. Став неодарвиниста о изучавању биологије и теорије еволуције личи на идеологизацију науке, поготово биологије, у бољшевичком Совјетском Савезу. Свака идеологизација науке је погубна и за науку и за друштво.

Радмило Рончевић

------------------------------------------------------------

18.

Врућина

Кажу да је Томас Хаксли, када је први пут саслушао Дарвинову теорију еволуције путем природне селекције рекао (парафразирам): О како је глупо од мене што то нисам и сам схватио! Разлика у садржају појма „теорија“, који свакодневно употребљавамо за луцидно или наивно закључивање о неком низу догађаја, и појма „научна теорија“ је огромна. Научна теорија је више од чињенице. Она је систем закључака и објашњења на основу сто пута проверених и потврђених хипотеза.

Како вам је ових дана? Клима нам личи на афричку? Да ли мислите да је и прича о глобалном загревању обична ујдурма тоталитарних научника?

Објашњење да је нагло нагомилани угљен диоксид у атмосфери, захваљујући нашем понашању, узрок глобалног загревања је као и већина научних објашњења. Једноставно, поткрепљено, логично и убедљиво: Количину угљен диоксида коју су биљке и морски аутотрофи склањали из атмосфере милионима година, градећи своја органска тела (у процесу фотосинтезе), МИ смо вратили назад за двеста година, бесомучним сагоревањем угља и нафте. Због тога га сад има толико у атмосфери да омета хлађење Земље (он је гас са ефектом стаклене баште). Да бисте ово објашњење одбацили и промовисали безбедност употребе фосилних горива, као десничари и нафташи, треба баш много да не знате. Ни хемију, ни физику, ни биологију, ни биогеографију, ни историју...

Такође, не треба у школи ни случајно да сазнате за фосилне врсте људских предака (грацилне и робусне Аустралопитекусе, Хомо хабилиса, Хомо еректуса, да наведем само оне који се наводе у уџбеницима биологије за основну и средњу школу) да би надмено одбацили једноставно, логично и убедљиво објашњење настанка и порекла људске врсте које даје теорија еволуције. Кажу да је Томас Хаксли (познат и као Дарвинов булдог), када је први пут саслушао Дарвинову теорију еволуције путем природне селекције рекао (парафразирам): О како је глупо од мене што то нисам и сам схватио!

Разлика у садржају појма „теорија“, који свакодневно употребљавамо за луцидно или наивно закључивање о неком низу догађаја, и појма „научна теорија“ је огромна. Научна теорија је више од чињенице. Она је систем закључака и објашњења на основу сто пута проверених и потврђених хипотеза. Она постаје истина кад су чињенице које јој иду у прилог тако бројне и добро потврђене, да је глупо или лудо да је не прихватате (да цитирам Џерија Којна и Стивена Џеј Гулда, еволуционе биологе). Као теорију да је Земља округла, теорију да болести код људи изазивају микроорганизми или генетички и развојни поремећаји, а не љута Божја промисао... Као теорију да је људска врста настала, као и све друге врсте, у процесу еволуције предачких врста: еволуције вођене, у највећој мери, природном селекцијом у стаништима у којима су се предачке врсте у историји нашле. Када посматрањем, мерењем и експериментом откријете нове чињенице, које се не уклапају и не потврђују важећу теорију, у науци не силујете и не одбацујете чињенице да бисте спасли теорију. Мењате теорију и тражите боље објашњење (тако се стиче највећи научни кредибилитет и постављају нове научне теорије).

Зато што се стално уподобљују чињеницама, научне теорије као што је теорија еволуције путем природне селекције, имају јачи интелектуални ауторитет од сваке „само теорије“. (Узгред, ову теорију су биолози прихватили тек 50так година од објављивања. Тада је постало глупо одбацивати је и даље). Зато је наука антидогма и једина доприноси порасту знања о стварности. И зато се мора институционално штитити.

Чини се да је добар обичај у научној заједници, да се каже „не знам“ кад се не зна, за научног саветника др Рончевића неподношљив. Он зна да је „Дарвин знао“ како је живот настао (за комплетним објашњењем настанка живота се још увек трага  интердисциплинарним истраживачким напорима). Такође, он није чуо за фосилне врсте бипедалних примата, па тврди да „фосили прелазне врсте према човеку не постоје“. др Рончевић покушава да забашури да је њему рећи „не знам“ неподношљиво цитирајући Сократа и позивајући еволуционе биологе да кажу да не знају оно што он поуздано зна. Да постоје ниже и више биолошке врсте! То је бесмислено. Читајте Дарвина, побогу.

Како се може окарактерисати покушај бивше министарке просвете, да „из програма за биологију изостави(м) лекцију ... и ове часове преусмери(м)...“, без обзира о којим биолошким лекцијама се ради (с обзиром да је бивша министарка стручњак за турски језик)? Наравно, искључиво као незаконити покушај наметања личног политичког убеђења и Веровања као општеважећег дискурса у настави науке у Систему јавног образовања Србије. 2004. године, др Љиљана Чолић је својим „покушајем“ осрамотила и унизила нашу државу. Како?

На пример, у другим државама (демократским и секуларним, што по уставу јесте и Србија) преварантски насртаји на наставне планове, програме и уџбенике јавних школа долазе из финансијски и политички моћних креационистичких удружења. Тада се укључује државни апарат да, заједно са родитељима и савесним наставницима, организовано брани школство од агресивне глупости. Само је у нашој секуларној држави, колико ја знам, покушај „преусмеравња“ дошао из државне институције. Тих дана, ко год је у свету укуцао „Дарвин“ у Гугл претраживачу, да сазна било шта о њему, првим линком је послат на информацију да Србија избацује дарвинизам из својих школа. О, боже, каква срамота!

Унизила је Србију као правну државу. Србија је тада и сада имала и има (хвала богу) јасне процедуре које се поштују када се иновирају наставни планови, програми и уџбеници, а у складу са новим научним сазнањима. Они се имају поштовати и када се ради о Основној школи. Баш због тога да нико, па ни слуга јавних послова, не би остављао свој „лични печат“ на начин како је то покушала бивша министарка.

Мислила сам да је свима јасно да је др Љиљана Чолић смењена са позиције зато што је узурпирала и злоупотребила просветне функције, а не зато што „зна(м) да Бог постоји када му се обраћа(м) у свакој невољи“ (а шта ако не постоји?) и брани нас од тоталитарне науке. Грозно је што је она и данас убеђена да је њен покушај да сву децу која завршавају школовање после само осам година заштити од сазнања да су људи кичмењаци, сисари и примати, био племенит, доброћудан и моралан акт (аутоматски моралан, с обзиром да је верујућа?).

Мени је ближе памети да је то био покушај да се деци не дају информације које би могле да им пољуљају ВЕРУ у „само теорије“ о настанку и пореклу људи и да их, истовремено, подстакну на критичко размишљање. Вера је, по дефиницији, некритичко прихватање тврдњи и „знања“ када ама баш никаквих чињеница нема које им иду у прилог. Потребно је да се много „тврдо“ верује да би се прихватило да је научно звање др Рончевића кредибилно, да је др Љиљана Чолић била компетентна и доброћудна министарка просвете, те да су научни и политички системи непогрешиви и непроменљиви.

У прошлости је др Љиљана Чолић угрожавала Систем образовања. И то са позиције министра просвете. Данас др Љиљана Чолић напада (чак лично) др Биљану Стојковић, компетентну научницу (не верујте ми, проверите цитираност њених радова) и врсног педагога (проверите код њених студената). Зашто? Зато што, свесна нашег искуства са министарком, позива министарство да реагује на покрет креациониста у правцу образовања? Ја текст др Биљане Стојковић у Политици разумем као одговорни позив да ово министарство покаже да је одговорна државна институција. Која се на свом послу заштите науке и просвете од догме и идеологије води само законским процедурама и овлашћењима. Хвала јој на томе.

Др Драгана Милановић

еволуциони биолог, 2004. научни сарадник Института за биолошка истарживања, сада наставник биологије у Филолошкој гимназији у Београду

------------------------------------------------------------

19.

Човек је религиозно биће

Књига која је изазвала неколико коментара,јесте „ Еволуција или стварање“ двојице аутора: Рајинхарда Јункера и Зигфрида Шерера (издање „Препород“ Београд, 2002).Ово је издавачка кућа која се специјализовала за издања која преферира Адвентистичка црква.

Независно од назива књиге или издавача, у поменутом раду изнет је један од најутицајнијих и најзначајнијих, могло би се рећи круцијалних проблема људског знања.Аутори су нам на страницама 12-20 изнели објективно гледиште о основи теорије науке и теорије сазнања.Такође, ту је исцрпно изнета и теорија еволуције, као и излагање под називом „живот са становишта стварања“ (страна283-312).

Али све то није сметало др. Биљани Стојковић да у подсмешљивом тону и са гордим и понижавајућим ставом говори о оном о чему највероватније нема појма.А то је: трансценденција.

Ауторка др. Стојковић не зна да наука (оно знање људског рода од 16.-21. века) није врховни арбитар знања.Наука има своју парадигму (водећи поглед на свет). Дакле истина у науци је договорена истина.То еквиваленцијом значи да је то истовремено и договорена лаж о којој се ћути.Али ако др. Биљана Стојковић хоће могла би да нама, који смо заблудели и необразовани, одговори на следећа питања: 1. Шта је људска свест? 2. Ко је творац људске свести? 3. Шта је енергија у својој есенцији без позивања на Ајнштанову формулу? 4.Ко је стваралац енергије? 5. Какав је смисао универзума?

За др. Биљану Стојковић једна додатна информација: више њених емпиријских научника њеним емпиријским методама потврдило је присуство трансценденције и светог.Али те се информације крију и потискују.Ја ћу споменути само неке ауторе: 1. Мајкл Персинџер са Лоренцијанског универзитета у Торонту,Канада.2. Др. Рамачардан, директор центра за мозак и когницију у Хјустону,САД.3. Пеги Ен Рајт са Лесли колеџа Масачусетс,САД.Они и још неки други аутори отварају нове хоризонте са новом науком.Она се зове неуротеологија.

Ми људи имамо у мозгу уграђену неуронску машинерију за комуникацију са Богом ( Божија тачка Мајкл Персинџер), Божији модул код Рамачардана или бубњање и слепоочни режњеви код Пеги Ен Рајт.Очито да др. Биљана Стојковић није довољно обавештена о најновијим достигнућима неуротеологије.Такође она не зна да у историји људског рода није постојало друштво које у целини није веровало у неку врховну силу тј. Бога.За неке је то био Бог зла и мрака (за оне идеје које су проистекле из дарвинизма)а за друге је то био Бог неописиве љубави и светлости.Чак и најнерилигиознији људи су у суштини били религиозни или верујући.Они се понашају као верници а њихова религиозност је окренута у супротном правцу.

Универзитетски професори др. Љиљана Чолић и др. Радмило Рончевић су са правом и коректно реаговали на овај тенденциозни,површни и изнад свега по поруџбини писан чланак др. Б. Стојковић (13 година после изласка књиге).

Што се тиче мене ја припадам Православљу,Исихазму и Светосављу.Жао ми је што биолози не знају ништа о томе.Не само дазнам него сам потпуно уверен у постојање живог, персоналног Господа.

Проф. др Миодраг В. Вуковић

anтрополог

------------------------------------------------------------

20.

Промоција вулгарног атеизма

Ограниченост простора не дозвољава ми да се упустим у детаљнију анализу професоркине „дијагнозе” појединаца и друштва који нису превазишли „инфантилну потребу”' да се вежу „за имагинарно биће”. Много је  великих умова – филозофа, социолога, научника, писаца – који узроке „болести'” савремене цивилизације, о којима говори професорка, виде на сасвим другој страни – у затварању човечанства у круте оквире рационалистичког материјализма, у пресецању метафизичких корена света и бића.

Текст др Биљанe Стојковић, професорке на Биолошком факултету у Београду, Креационистичке ,донације' школама од 11. 7. 2015. године,  снажно је одјекнуо у нашој академској јавности. Разлог мог јављања није намера да се укључим у полемику о овом питању, које остављам биолозима и креационистима. Будући да се дуго бавим школом, на разне начине, осећам дужност да укажем на неке ставове професорке Стојковић, који никако не могу бити на добробит просвете и образовања.

Залажући се, с правом, за то да школа почива на принципима научности и секуларности, професорка Стојковић пропагира  радикални, вулгарни  атеизам, суштински налик ономе који су спроводили агитпроповски комесари у деценијама након Другог светског рата, „изгонећи Бога” из наших кућа, школа и душа. Професорка, наравно, уме све то да умије и одене у форме које не делују тако опасно и мрачно, али погледамо ли их мало боље, видећемо да се у њима крије једна крајње искључива и острашћена нетрпељивост према религији, посебно према било каквом присуству религијског (читај: библијског и хришћанског) разумевања света у школама.

Непосредан повод професоркиног оглашавања био је имејл  „једне издавачке куће у коме се нуди поклон у виду луксузног издања књиге Еволуција или стварање” а који је упућен на адресе „скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији”. Остаје нејасно (и крајње сумњиво) како то професорка зна да је таква порука стигла на толики број адреса. То она, ваљда, само претпоставља, што је легитимно, али није баш у складу са принципима научне строгости и проверљивости, у које се заклиње. Али, пустимо то. Поготово што у осуди слања оваквих понуда школама могу да подржим професорку Стојковић.

Као што рекох, немам проблем да се са професорком Стојковић сложим и у погледу принципа научности, који мора представљати темељ школе и образовања. Не бих да јој противречим ни у критици креационистичких теорија, мада никако не делим њену сигурност у поседаовање дефинитивних одговора на „крајња питања”.

У конгломерату учења и квазиучења која се покривају термином креационизам, има свашта – од наивних домишљања до инвентивних покушаја да се старозаветни Genesis усклади и помири са научним и филозофским учењима. Таквим покушајима тешко је одолети, а још теже у њима успети. Разлог је једнотаван: религијски и научни аргументи су суштински различити. Наука почива на  проверљивим чињеницама, а религија на вери. Треба ли уопште истинском хришћанину доказивати чудо Христовог васкрсења? Односно, постоји ли начин да доследни атеиста поверује у то (осим у случају духовног преобраћања)? Слично је и са чудом стварања света. Религијске истине не можемо доказивати научним процедурама, не толико због „мућења” науке, колико због банализовња саме религије. Креационизам је, по својој суштини, скопчан са таквом опасношћу. Професорка то, по свему судећи, зна, па, ипак, ставља знак једнакости између откровења Светог писма и креационистичких учења.

Да би доказала исправност свог става о неопходности протеривања било каквог уплива религијског погледа на свет у савременој школи, професорка се служи методима који не хају много за научну строгост. Прво, није јасно зашто алармира јавност због угрожавања „научног образовања” и ширења духа клерикализма. Где је то видела? У школском законодавству, наставним програмима, уџбеницима, у наставној пракси? Текстови из Додатка не нуде одговоре на та питања. Али, налазимо их на другом месту – у тексту Нојева барка, објављеном на порталу Пешчаника 3. 7. 2015, који је – то се лако може закључити – шира верзија текста Креационистичке ,донације' школама. Ту професорка говори о „веронауци која трује и оно мало здравог научног 'меса' у школама”, о школским славама „у пакету са са поповима, тамјаном и проповедима” и о „свеопштој атмосфери клерикализације у друштву”. Кад се сложе све коцкице, тешко је не упитати се: да није овај напад на пошаст креационизма и, с тим у пакету, измишљање авети клерикализма, само параван за покретање кампање за протеривање Светог Саве из наших школа? И Веронауке као изборног предмета, наравно? Волео бих да су моји страхови умишљени.

Сада је лакше разумети и остала науковања о штетности религије  на образовање и здравље друштва уопште. Наводим неке од њих: образовање које није раскрстило са религијом потенцира „некритичко мишљење и интелектулну лењост”,  код  појединца „гуши индивидуалност и сваки интелектуални процес”; религија је, по свој природи, извор заблуде, непријатељ разума, избегавање одговорности за властити живот, покретач  „фрустрација и стрепње од будућности”... Укратко: узрок свега негативног у друштву – опијум и отров за изгубљеног човека, болест од које треба лечити и наше друштво и човечаанство уопште. На основу чега све ово тврди уважена професорка, борац (добро – боркиња) за здраву, на научним темељима засновану школу? Она помиње нека социолошка истраживања која се овим баве, али неодређено и уопштено. Можда та истраживања  и постоје, али се чини да је главни извор из којег долази сва ова мудрост један радикални, искључиви атеизам, који би све „што мирише на тамјан” послао на сметлиште историје. Нема ту места никаквој толеранцији и коегзистирању различитих погледа на свет, што је иначе једна од најдрагоценијих тековина педагошких и филозофских принципа Џона Стјуарта Мила, на кога се професорка позива.

„Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину”, каже професорка у свом тексту Ко данас оспорава теорију еволуције (Културни додатак, 25. 7. 2015). Човек, па макар био и потпуни атеиста, мора мало да се уплаши оволике сигурности у исправност властитог светоназора, ове олимпске супеорности над слабошћу бића која се окрећу Богу.

Ограниченост простора не дозвољава ми да се упустим у детаљнију анализу професоркине „дијагнозе” појединаца и друштва који нису превазишли „инфантилну потребу”' да се вежу „за имагинарно биће”. Много је  великих умова – филозофа, социолога, научника, писаца – који узроке „болести'” савремене цивилизације, о којима говори професорка, виде на сасвим другој страни – у затварању човечанства у круте оквире рационалистичког материјализма, у пресецању метафизичких корена света и бића. Могао бих навести на стотине цитата из њихових дела који то поткрепљују. Уместо тога, препоручујем госпођи Стојковић да поред поменутог Џона Стјуарта  Мила (мог омиљеног филозофа) и креационистичких фантазија, почне да чита и неког од следећих мислилаца: Достојевског, Шпенглера, Берђајева, Колаковског,  Сиорана, Бодријара... Лепо ће уз њих доћи и наши генији – Његош, Црњански, Андрић...

Или, ако је баш до тога да се може веровати само научницима, нека потражи књигу Алберта Анштајна Моја слика свијета, где ће наћи његово директно признање „да су најозбиљнији истраживачи у нашем материјалистички подешеном времену дубоко религиозни људи” као и то да се у природи „испољава један тако надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај”. Можда ће то бити довољно да млада, амбициозна научница, посвећена послу којим се бави,  почне да размишља о томе  да наука и религија нису две антагонистичке сфере живота, него „две гране истог цивилизацијског стабла” (Л. Колаковски), две комплементарне силе духа, које се међусобно хране и подстичу. То би, уверен сам, било добро и за њу и за њене студенте.

Др Душко Бабић

књижевник, директор Филолошке гимназије

------------------------------------------------------------

21.

О еволуцији живота

Тек је напредак генетике, која у целости припада физици јер се заснива на каузалним феноменима и подлеже законима које тумачи физика, омогућио да биологија препозна еволуцију као мутацију гена „као промену учесталости гена у популацији”, како је дефинише неспорни ауторитет Елиот Собер у својој Философији биологије

Заиста је парадоксално да век и по после Дарвина креационизам још увек егзистира упркос бројним доказима о исправности Дарвинове теорије. Наравно, вера се не може побијати аргументима, али се не може ни тврдити да су све присталице креационизма верници, већ је ближе истини да аргументи биолога нису довољно убедљиви. Штавише, још ближе је истини да су врло слаби, јер иако је Дарвин доказао како настају врсте, он уопште није ни доказивао па ни доказао еволуцију, ма шта под тим мислили, а биологија је природно одабирање прогласила за еволуцију иако није могла да каже шта еволуира. Тек је напредак генетике, која у целости припада физици јер се заснива на каузалним феноменима и подлеже законима које тумачи физика, омогућио да биологија препозна еволуцију као мутацију гена „као промену учесталости гена у популацији”, како је дефинише неспорни ауторитет Елиот Собер у својој Философији биологије, што је у ствари само ново рухо за природно одабирање. Тако је мера еволуције сведена на пребројавање мутација, што је стварност грубо демантовала, јер шимпанза има више мутација од човека а мољац који живи у индустријским зонама Енглеске, те је морао да мутира услед загађења из фабричких димњака, одмакао је у еволуцији оном мољцу који живи ван индустријске зоне.

Наравно, знају биолози да еволуција није мутација гена, али не знају шта јесте, те користећи консензус користе ову поштапалицу да би уопште могли да говоре о еволуцији да би могли да комуницирају. Ствар је у томе да биологија нема ни теорију еволуције, као ни теорију живота ни живих бића, већ стоји тамо где ју је Дарвин оставио – само што је природно одабирање прогласила за еволуцију – и задовољно попуњава полице његовог дрвета живота, мислећи да је тиме растумачила феномене живота. Још је горе што биологија не зна ни да је могућа, па самим тим ни да је потребна, научна теорија која би растумачила појам живота. А ниједан биолог ни философ биологије не може дати валидно тумачење  било ког од круцијалних појмова било које теорије биологије: шта је живот, шта је живо биће, шта је човек, шта је еволуција, шта је цивилизација, шта је слобода? Биологија чак ни не наслућује да се ова два појма – цивилизација и слобода – налазе у њеном домену, да их само она може и мора растумачити. Другачије речено, веровању креациониста у створитеља биологија није супротставила валидне аргументе у корист природне еволуције, већ веровање у ауторитете и консензус.

За чуђење је да бројним мислиоцима измиче очигледна чињеница да свет, односно природу, чине две потпуно различите врсте феномена: феномени каузалности, које све успешније тумачи физика, и феномени слободе-живота-некаузалности, који су иманентни свим живим бићима а ипак су остали потпуно неистражени и несазнати. Остали су тамо где их је покопао Кантов геније који је целу своју постхјумовску философију засновао на негацији могућности слободе из чега је произашао онај срамотни галиматијас о појму слободе, кога мора да се стиди свако ко себе сматра философом. И неизбежно је за том негацијом следила и биологија, чији једини предмет су феномени слободе јер то су истовремено и феномени живота, те је тиме унапред искључила могућност сопствене теорије. Наравно да је та теорија могућа, довољно је направити дистинкцију од феномена каузалитета, и ја сам је приказао у две своје књиге. Из те теорије изложићу у најкраћем обиму оно што се односи на еволуцију, али не еволуцију живих бића, већ еволуцију знања, односно еволуцију живота. Јер оно што еволуира је знање и то је лако доказати, пошто је синтагма „еволуција знања” у ствари једна таутологија. Наиме, једина одржива дефиниција знања је да је оно искуствено истинита представа материјалног света те, према томе, никако не може постати неистинита, што значи да знање или стагнира или еволуира, што у крајњем би