Мигранти не желе да остану у Грчкој

Од нашег дописника

Атина – Стање на грчким острвима ближим граници са Турском више је него драматично. Улице у близини пристаништа на Косу, Иосу, Лезбосу, Самотраки, Родосу и Самосу претворене су у принудни смештај за хиљаде миграната који ту већ данима живе.

Спавају на травњацима, на клупама, на шеталишту поред плаже и представљају невероватну слику у односу на безбрижне туристе који само неколико метара даље уживају у свом скупо плаћеном летовању. Истини за вољу, сваким даном је све више туриста који избегавају ове делове града јер под неумољивим сунцем, без воде и хране, без новца и смештаја тензија расте, све су чешћи међусобни сукоби, али и са полицијом.

Ресторани на обали су пусти, угоститељи се хватају за главу, локалне власти су немоћне да саме нађу решење за проблем који, како је то пре неколико дана рекао премијер Алексис Ципрас, „више није само Грчки, већ је одавно европски”. Премијер је затражио помоћ ЕУ, Грчкој је додељено 473 милиона евра али, с обзиром на количину миграната који чекају на документе и свакодневно пристижу до грчке обале, то ће бити недовољно.

Само данас грчке обале дочепало се 582 мигранта који су по добро опробаном сценарију турски превозници, којима су платили по две хиљаде евра, оставили саме у чамцима надомак грчких територијалних вода. Последњих дана море је мирно и нема већих трагедија које су иначе у првих шест месеци ове године у Медитерану однеле око две хиљаде живота.

Према званичним подацима, само на Косу седам хиљада миграната  без крова над главом чека документе. На Лезбосу, у „центру добродошлице”, како називају прихватилиште за мигранте, решавање судбине чека две хиљаде људи, слично је и на осталим острвима. У првој половини 2015. године у Грчку је илегално ушло 157.000 миграната, док је прошле године број био пет пута мањи, 33.000 миграната.

Само на острво Лезбос је у првих седам месеци стигло 62.000 миграната, на Хиос и Самос 22.000 и преко 34.000 на Кос који је само двадесетак минута морским путем удаљен од турског града Бодрума.

Већина миграната, 138.000, ушла је преко поморске границе са Турском, док је много мањи број оних који се упуте копном, где их чека непредвидива река Еврос у којој су многи нашли смрт.

Већина миграната ове године је из Сирије, 89.000 људи, целе породице... Из Авганистана 33.000, преко девет хиљада из Пакистана и 5.421 из Ирака. То су млади људи, тек основане породице које су са бебама у наручју кренуле за бољим животом остављајући све своје у ратом и бедом захваћеној домовини. Грчки ТВ канали редовно прате стање на острвима, разговарају са људима и из њихових извештаја се стиче потпуна слика о, како је то рекао један колега, „младости која бежи у Европу верујући у боље сутра”. Многи од њих, углавном младићи од по двадесетак година од којих се већина споразумевала на енглеском, кажу да желе да у Европи окушају срећу, да се се школују, да раде.

Вероватно, кад полазе на овај неизвесни пут на коме су стотине изгубиле живот, не знају да их свуда не чекају широм раширених руку и да их Европа – не жели. Готово сви који су моментално у Грчкој, где чекају документе да би отпутовали даље, изјављују да не желе да овде и остану.

„Не желимо да останемо у Грчкој и ми схватамо тешку економску ситуацију у којој се налазите. Али оно што нас највише боли јесте то што видимо да нас не поштујете“, изјавио је пред ТВ камерама Меге Рашад Мехли, Сиријац коме су лекари управо превијали руку повређену у мањем инциденту са полицијом. „Осећам да нас полицајци не воле“, каже и додаје да је то и изазвало инцидент на Косу.

Наиме, снимак локалног полицајца „Рамба”, тако су га прозвали светски медији, који шамара младог Пакистанца – муњевито је обишао свет. Хиљаде људи гурало се пред полицијском станицом очекујући документа, полиција их је са муком задржавала. Онда је „Рамбо” млатарајући ножем почео да по земљи обележава линију коју нико не сме да пређе и ошамарио младића. Дошло је до инцидента, полиција је употребила сузавац, ситуација је била на ивици „крвопролића”, како је рекао градоначелник Коса Јоргос Китицис који је апеловао на Атину да помогне.

Наредних дана инциденти су забележени и на другим острвима. Људи без воде и хране, без новца јер су последњим платили превоз до Грчке, на Косу, где их је седам хиљада, сатима стоје на стадиону и чекају ред. Пуштају их у мањим групама, а остали, међу њима је много младих жена и мајки са децом, стоје иза металне ограде у потпуној неизвесности када ће доћи њихов ред. Хитна помоћ непрекидно интервенише, људи падају у несвест.

„Доктори без граница” који раде на острву кажу да су многи испрљени, очајни. Један младић је, причају, покушао да скочи са зида стадиона и побегне. Погинуо је.

Неколико полицајаца требало је да обаве немогући посао идентификације и издавања папира за седам хиљада људи, па им је у помоћ упућена група од још 40 службеника полиције. Грчка влада, која покушава да помогне, упутила је на Кос брод који може да буде смештај за 2.500 људи. Остали су по напуштеним хотелима, неке су примили мештани, али већина остаје на улици. Најстрашније је што после добијања папира сви мигранти треба да путују бродовима за Атину, а затим даље... Међутим, већина нема ни за бродску карту, а како ће преживети до тог „даљег” и како ће се докопати Европе, за сада нико не уме да одговори.

Локално становништво помаже, на Лезбосу су месецима једном дневно хранили хиљаде људи, али новца је понестало, помоћи из Атине која је до гуше у дуговима није било. Грци помажу, али има све више случајева када и локално становништво губи стрпљење. Њихов живот са таквом количином миграната друге културе и вероисповести који су променили лични опис градова, острва, популарних туристичких дестинација – постаје неподношљив.

Туристички радници на Косу кажу да су озбиљно забринути јер је за 40 одсто порастао број отказаних аранжмана.

„Луксузни хотели ван града некако функционишу”, каже за ТВ Скај Јанис Курецис, власник рентакара на острву, и додаје да „постаје неподношљиво живети у таквим условима, гледати мајке са децом како живе у шаторима без основних хигијенских услова. Врућине су, невероватно је да нема епидемија, више болесних”.

Градоначелник Коса каже да минимална количина хране и воде за сваког мигранта кошта шест евра дневно.

„Ако желимо да помогнемо бар половини од седам хиљада миграната који су тренутно на острву, то је више од пола милиона евра месечно. Ми немамо тај новац, и уколико ускоро не добијемо помоћ, доћи ћемо у ситуацију да те људе оставимо без икакве помоћи, без хране и воде.”

Тако су то последњих дана била два парчета хлеба и једна банана. Шта ће са тим људима бити када стигну у Атину? Нема довољно смештаја, нови камп није готов, мигранти су по градским парковима, у шаторима или – без њих.

Европски комесар за избеглице Атињанин Димитрис Аврамопулос чини све да се Грчкој обезбеди допунска помоћ и да се питање миграната што пре поново расправља на европском нивоу. До тада Грци притиснути својим проблемима и кризом у шали кажу: „Ето, каква је код нас ситуација кад ни мигранти  не желе да остану.”

Јасмина Павловић-Стаменић