Празан сендвич није обесхрабрио мигранта

Парк надомак Београдске аутобуске станице ових дана личи на праву пустињу, без иједне травке и дашка ветра, a пун људи. Људи који су ту на чекању, неки чекају дан, неки месец. Елементарне ствари као што су одржавање хигијене и храна њима делују као „премија”. На све то још и врућина, али њу понајмање примећују.

– Два дана ништа нисмо јели. Немамо новца. Највећи проблем нам је одржавање хигијене, нарочито на пакленој врућини. Месец дана смо у Београду. Чекамо. Све што желимо је да одемо у Немачку, кажу тамо је боље. Дошли смо из Дамаска, из Сирије – прича Ахмад који је у Београду са својом породицом и болесним оцем.

Препуштени су сами себи, кажу. Помоћ не добијају, а дешава се да им други „откину” и од онога мало што имају.

– Овде смо месец дана. Ни сам не знам како се сналазимо. Све што скупимо потрошимо на храну, о цигаретама и слаткишима можемо само да маштамо. Мало је оних који нам помажу, спас нам је ова чесма, ту се мало освежимо и то је све – рекао је двадесетогодишњи  Саид Навит из Кабула, авганистанске престонице.

Он је у некој од оближњих радњи купио сендвич. Поштено га је платио, а кад је отворио паковање кифла је била бајата и није било ничега у њој, само једно парче шунке. Насмејао се над својом и несрећом својих сународника, а шта је друго и могао.

А неки други људи, они који су Саиду продали лажни сендвич, требало би да се замисле над својом савешћу и да преиспитају сопствени морал, јер пут којим иду беда и невоље није увек једносмеран.