Црногорци у Србији

Кад год се у Србији покрене питање о Црногорцима: колико их је, како су, кад и зашто дошли, колико радних места, а нарочито руководећих положаја заузимају (тј. отимају) од домицилних Срба, готово редовно је то био (пред)знак значајнијих друштвених догађања, чак и потреса у самој Србији. Надати се, оптимистички, да је „Петиција за укидање повластица црногорским студентима“ (у Србији) коју је досад (до 14. 8. 2015) потписало готово 15.000 грађана/студената, наговештај краја дуготрајне и готово катастрофалне суше, без, не дао Бог, поплава. Или, добрих резултата предстојеће рунде бриселских преговора Београда и Приштине, прихватања српске (Вучићеве) иницијативе о заједничком датуму „обележавања и сећања на жртве“. Или, дај Боже, враћања плата и пензија на претходни ниво.

Уместо нагађања шта следи, погледајмо шта наведена петиција тренутно значи.

Ма колико се јавност у Србији и Црној Гори узбудила због ове петиције она није нешто ново и не би требало да буде изненађење, осим за оне који имају „пилеће памћење“. Наиме, пре десетак година, прво, уочи пописа становништва, па потом и референдума у Црној Гори, Влада Републике Србије, и њено Министарство просвете, донели су одлуку да ће студенти из Црне Горе и Републике Српске који се изјашњавају као Срби(!) дакле, nota bene(!) – који су национални Срби – моћи да студирају у Србији на терет буџета Србије; изједначени су у правима (у погледу школарине, кредита, смештаја у дом) са студентима држављанима Србије. Несумњиво, прави разлог овакве одлуке био је етничка (национална) хомогенизација српског корпуса на просторима екс-Југославије. О могућим последицама (национално-конфесионалним поделама и друштвеним конфликтима) није се водило рачуна, јер тада нико није имао „ништа против“, дакле ни студенти у Србији.

Ипак један гласић се „гласнуо“: аутор овог текста, који је тада и до тада 40 година радио на Универзитету у Београду, приметио је, и рекао: да је таква одлука: 1. сегрегација на национално-религијској основи, која може шкодити међунационалним односима (јер се не одабирају кандидати по способностима и резултатима, већ по национално-верској припадности), 2. злоупотребе су неминовне: кандидати ће се напрасно национално изјашњавати као „Срби“ ма како су се (или нису) раније изјашњавали. Подсетио сам и на то да на основу имена и презимена није увек могуће закључити о националној припадности, не само између Срба и Муслимана (Бошњака), а поготову Срба, Црногораца и Хрвата, па сам, наравно иронично, питао да ли Студентска поликлиника, приликом обавезних лекарских прегледа, може у својој биохемијској лабораторији утврђивати (и проверавати) националну припадност кандидата за упис на универзитете у Србији). Упозорио сам да ово подсећа на средњи век, на турско освајање и поробљавање Словена, кад су хришћани, милом или силом, примањем ислама, добијали привилегије а становништво се диференцирало на аге, бегове и – рају.

Посебно је занимљива тачка 3. петиције: „Црногорски студенти који су похађали наставу на црногорском језику, пре студија у Србији, морају полагати тест знања српског језика као службеног уз обавезно претходно похађање курса.“

Прво, нејасно је да ли курс српског језика морају да похађају и положе тест и они црногорски студенти који су већ догурали до друге, треће, четврте... године да би наставили студијe, или само они који конкуришу за упис (будући бруцоши). Друго, творци и потписници петиције су, дакле, и званично признали постојање (легитимитет) црногорског језика, као страног, што противречи званичним ставовима у Србији, бројних лингвиста, књижевника, црквених отаца, политичара… који тврде да црногорски језик не постоји, као ни црногорска нација, да је то комунистичко-коминтеровска творевина. („Срби и Црногорци су један народ, једне вере, православне, једне цркве СПЦ, једног, српског језика“… Није то усамљено мишљење Амфилохија Радовића, него веома широко у Србији, а делом и у Црној Гори).

Ако творци и потписници петиције ипак остану при своме, да организују курсеве и проверу знања српског језика за црногорске кандидате, саветујем да курс и проверу знања „наученог“ српског језика не поверавају Катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду. Два су разлога: већина наставника и сарадника ове катедре су јавно негирали постојање црногорског језика (чак су подругљиво говорили о њему); дакле, било би логично да одбију понуду да у томе учествују, макар и за добру зараду. Друго, већина наставника и сарадника, познатих и признатих лингвиста с ове катедре, бивших и садашњих професора српскохрватског и српског језика, аутора уџбеника, речника, граматика, приручника – црногорског су порекла (Алексић, Бошковић, Лалић, Ломпар, Маројевић, Пешикан, Пижурица, Станић, Стефановић, Стијовић, Стипчевић, Ћупић, Шћепановић..., као и бројни професори српског језика у основним и средњим школама у Србији). Ма колико садашњи наставници били часни и поштени, знајући црногорски менталитет („Виђи, учини нешто за онога мога малога, нећу ти то заборавит“), није искључено да им промакне покоја омашка у тестовима кандидата, бркање српског и црногорског.

Зато предлажем да се припремни курс српског језика и тест знања за црногорске кандидате организује ван Београда, тамо где нема Црногораца, који би могли да покваре „чисти“ српски језик. Могло би да то буде, рецимо, у Петловцу. Предавачи и испитивачи били би: Радашин, Милашин, Син Драган, Драгојло, Златана, Радојка, а председник испитне комисије и потписник диплома, као најстарији – Ђода.

Социолог; педесет година уређивао стручне и научне рукописе за Универзитет у Београду и бројне издавачке куће и струковна удружења