Нови дизајн сећања

Службена култура сећања у Србији је несређена и у превирању. Хрватску „Олују” је испратило снажно српско контрасећање на прогон, црква се сећа Пребиловаца, премијер, пак, тражи заједнички дан сећања. Има ли система у овом хаосу или је реч о лутању службене употребе прошлости? Да ли је предлог о заједничком дану сећања смишљени удар на суверенитет нових држава у региону или је неутилитарно просвећено сећање? Да ли је то антидатум, својеврстан антипразник у мору национализоване културе сећања? Помаља ли се то нова критичка култура сећања у региону, велика пропаганда сумње?

Пре одговора, поменућу властита лутања. Када сам пре десетак година у књизи „Култура сећања” и у медијима предложио да се оснује Музеј стида западног Балкана, у ком би свака нација из региона имала своју одају, позив је био у зони чисте националне издаје. Нешто касније сам у „Политици” предлагао да би уместо споменика незнаном националном јунаку требало размислити о дизању споменика незнаном дезертеру из грађанског рата – Југо Швејку, који би симболизовао негативно сећање на грађански међунационални сукоб и на све убијене на овим просторима деведесетих година прошлог века. Прошле године сам се у књизи „Танатополитика” заложио за мултиетнички антиспоменик у региону. На одзив нисам рачунао. Није га ни било, биле су то моје свесне утопије. Ако. И данас држим да би можда нека од поменутих здања требало дићи на Сави, негде између Славонског и Босанског Брода, где се крајем четрдесетих година прошлог века размишљало о изградњи града Брода, нове престонице социјалистичке Југославије. Можда би у речени „Музеј стида на води”, као и у „Београд на води”, више уложили странци из ЕУ него домаћи актери.

Да ли се ипак нешто мења? Предлог о заједничком дану сећања, којим на нови начин треба ускладити појединачна памћења, стиже с врха. Одмах су га подржали Додик и Вујановић. Одбили су га Милановић, Тачи и Изетбеговић. Како год прошао ових дана на конференцији у Бечу, предлог припада алтернативном просвећеном сећању. Само је саморефлексивно сећање просвећено. У оно друго, непросвећено, сећање спадају сви националистички гламури који се ваљају од Книна до Скопља и дефинишу славном прошлошћу. Регионална култура сећања болује од мањка јавног стида и вишка јавне славе. Ако је предлог премијера искрен око њега се не треба много договарати. Треба напросто датум увести у српски календар празника без условљавања. Ако га други прихвате добро, ако не, опет добро. У Хрватској ће предлог бити вероватно одбијен као српско миксање костију. Читаће га као удар на Домовински рат, који је Магна карта хрватске независности, ненаткриљиви велеидентитет и зид од могуће нове Југославије.Неговани ратни тријумф је увек лош савезник код суочавања са прошлошћу.У Србији нема овог непродуктивног притиска ослободилаца, па је самим тим и више услова за плодну самосумњу.

Али мртви су свуда незаменљиви симболички капитал. За сваку политику је могућност приписивања новог смисла мртвима важнија од изворног смисла њиховог умирања. Гроб је нем, мртва уста не говоре, па отуда и мртва тела имају велику предност као симболи. Не причају много о себи, речи им се могу приписати, а још више смисао. Како је рекао амерички песник Едвин Робинсон: „Када умрем имаћу много више да кажем.” И гробовима се временом помера значење. Мртви се поштују, али и експлоатишу. Њихови идентитети постају убилачки када се уоквире непросвећеним сећањем које подстиче одмазду.

Још више од тога, танатополитички гледано, преко мртвих тела као тешких симбола владајући намећу вредности и смисао подвлашћенима. Вучић тражи прошлост која одговара његовој визији будућности. Држи да закавжене прошлости не могу сапостојати са истоветном визијом европске капиталистичке будућности. Србија истрајава на курсу ЕУ. Разумно овде јесте упозорење да се поверење у региону може повратити само синхроном критиком властитог шовинизма. Оживљени сукоби око прошлости још теку по сличним обрасцима мржње, а услед заслепљености њом, противници не увиђају властиту блискост. Добро се слажу у томе да треба мрзети не само друге, него и оне у властитим редовима који недовољно мрзе.

Премијеров предлог је ипак само нови дизајн сећања, који не слаби још увек експлозивну слику прошлости. Можда би усвајање предлога могло донекле децентрирати емоције око убијених сународника у региону. Свуда национални зидови боли успешно скривају тихо неолиберално социјално убијање грађана. Неолибералним еврофилима не смета то што етноцентрично сећање помера у сенку социјално умирање. Напротив. Напредњачка власт планира померање Димитрија Туцовића са Славије, а у центру Београда диже споменик руском цару.Структуре сећања остају нетакнуте.Лакше је увести антипразник, него пацификовати „патриотске” академике, уџбенике и навијаче? Иако није превратничко сећање, премијеров предлог јесте искорак.

Социолог, професор на Филозофском факултету у Београду