Приватност не може бити параван за привилегије

Недавно усвојени Закон о посебним условима продаје одређених непокретности у својини Републике Србије погодује лицима која су се, супротно уставом зајамченој једнакости свих на тржишту, најпре домогли статуса закупца, да би се сада домогли и статуса власника. Званичници њихова имена још држе у тајности, иако постоји оправдан интерес, предвиђен чланом 5 Закона о јавном информисању и медијима, да се за њих сазна. Приватност не може бити параван за привилегије.

Закон о посебним условима продаје одређених непокретности председник Републике је, у складу са чланом 113. став 1. Устава, вратио Народној скупштини на поновно одлучивање, и то из два разлога. Први је што одређене непокретности могу да купе само лица која их већ користе по основу уговора о закупу, иако члан 84. став 1. Устава предвиђа да „сви имају једнак положај на тржишту”; други је што игнорише одредбу члана 4. став 2. системског Закона о јавној својини, који предвиђа да се и отуђење ствари по посебним прописима о тој својини може вршити само путем јавног надметања.

Као што је познато, влада је, после тога, у својству предлагача, повукла закон из скупштинске процедуре, али је њен председник „осуо паљбу” насве „који су се правили да нису разумели мотив за доношење закона”, а требало је да он државу ослободи издатака за осигурање и одржавање 407 стамбених, пословних и других грађевинских објеката, како би остваривала приходе по основу тржишних цена и пореза.

Ослобађање од издатака и остваривање прихода не могу, сами по себи, бити довољни да се приступи отуђењу добара у јавној својини. Потребно је и да оно буде у складу са Уставом и законима, што важи за сва физичка и правна лица. Пошто је Устав предвидео да сви имају једнак положај на тржишту, а Закон о јавној својини одредио да се пренос јавне својине може вршити само путем јавног надметања, и држава се томе мора повиновати, јер се тако остварује владавина права предвиђена чланом 3. став 2. Устава.

Закон уређује продају „одређених непокретности”, али не одређује ближе њихов идентитет. Јавност је тек по ускраћивању указа о његовом проглашењу сазнала да предмет посебне продаје чине: 205 станова, 161 вила и зграда, 25 пословних просторија и 16 гаража. Да су ове непокретности наведене у самом закону (или бар у образложењу његовог предлога), било би јасно да је донет lex specialis, који није типичан општи извор права, јер се не односи на сва, већ само на нека лица. С обзиром на то, његова примена прети да отвори не само простор за корупцију оних на које се односи него и за дискриминацију оних на које се не односи.

Усвајање закона у предложеном облику изазвало би и недоумице у вези са отуђењем станова. Одредбе члана 2. став 1. и члана 5. став 2. закона одређују да се посебан режим продаје односи и на станове који се користе по основу уговора о закупу закључених пре 1. јануара 2015, а ту спадају и уговори о закупу станова из члана 31. Закона о становању, у којима живе ранији носиоци станарског права који свој стамбени простор нису откупили до 31. 12. 1995. године. Да се то не би десило, потребно је да се у члану 3. став 2. закона наведе да и ти станови не би могли да буду предмет продаје.

Предмет посебне продаје не би могли да буду ни станови, виле, зграде, пословни ни гаражни простори који су предмет реституције по Закону о враћању одузете имовине и обештећењу. Поготово што се ови објекти претежно налазе у ексклузивној зони престонице.

Редовни професор Правног факултета Универзитета „Унион”