Privatnost ne može biti paravan za privilegije

Nedavno usvojeni Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije pogoduje licima koja su se, suprotno ustavom zajamčenoj jednakosti svih na tržištu, najpre domogli statusa zakupca, da bi se sada domogli i statusa vlasnika. Zvaničnici njihova imena još drže u tajnosti, iako postoji opravdan interes, predviđen članom 5 Zakona o javnom informisanju i medijima, da se za njih sazna. Privatnost ne može biti paravan za privilegije.

Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti predsednik Republike je, u skladu sa članom 113. stav 1. Ustava, vratio Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje, i to iz dva razloga. Prvi je što određene nepokretnosti mogu da kupe samo lica koja ih već koriste po osnovu ugovora o zakupu, iako član 84. stav 1. Ustava predviđa da „svi imaju jednak položaj na tržištu”; drugi je što ignoriše odredbu člana 4. stav 2. sistemskog Zakona o javnoj svojini, koji predviđa da se i otuđenje stvari po posebnim propisima o toj svojini može vršiti samo putem javnog nadmetanja.

Kao što je poznato, vlada je, posle toga, u svojstvu predlagača, povukla zakon iz skupštinske procedure, ali je njen predsednik „osuo paljbu” nasve „koji su se pravili da nisu razumeli motiv za donošenje zakona”, a trebalo je da on državu oslobodi izdataka za osiguranje i održavanje 407 stambenih, poslovnih i drugih građevinskih objekata, kako bi ostvarivala prihode po osnovu tržišnih cena i poreza.

Oslobađanje od izdataka i ostvarivanje prihoda ne mogu, sami po sebi, biti dovoljni da se pristupi otuđenju dobara u javnoj svojini. Potrebno je i da ono bude u skladu sa Ustavom i zakonima, što važi za sva fizička i pravna lica. Pošto je Ustav predvideo da svi imaju jednak položaj na tržištu, a Zakon o javnoj svojini odredio da se prenos javne svojine može vršiti samo putem javnog nadmetanja, i država se tome mora povinovati, jer se tako ostvaruje vladavina prava predviđena članom 3. stav 2. Ustava.

Zakon uređuje prodaju „određenih nepokretnosti”, ali ne određuje bliže njihov identitet. Javnost je tek po uskraćivanju ukaza o njegovom proglašenju saznala da predmet posebne prodaje čine: 205 stanova, 161 vila i zgrada, 25 poslovnih prostorija i 16 garaža. Da su ove nepokretnosti navedene u samom zakonu (ili bar u obrazloženju njegovog predloga), bilo bi jasno da je donet lex specialis, koji nije tipičan opšti izvor prava, jer se ne odnosi na sva, već samo na neka lica. S obzirom na to, njegova primena preti da otvori ne samo prostor za korupciju onih na koje se odnosi nego i za diskriminaciju onih na koje se ne odnosi.

Usvajanje zakona u predloženom obliku izazvalo bi i nedoumice u vezi sa otuđenjem stanova. Odredbe člana 2. stav 1. i člana 5. stav 2. zakona određuju da se poseban režim prodaje odnosi i na stanove koji se koriste po osnovu ugovora o zakupu zaključenih pre 1. januara 2015, a tu spadaju i ugovori o zakupu stanova iz člana 31. Zakona o stanovanju, u kojima žive raniji nosioci stanarskog prava koji svoj stambeni prostor nisu otkupili do 31. 12. 1995. godine. Da se to ne bi desilo, potrebno je da se u članu 3. stav 2. zakona navede da i ti stanovi ne bi mogli da budu predmet prodaje.

Predmet posebne prodaje ne bi mogli da budu ni stanovi, vile, zgrade, poslovni ni garažni prostori koji su predmet restitucije po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Pogotovo što se ovi objekti pretežno nalaze u ekskluzivnoj zoni prestonice.

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union”