Полетни инсајдер Месић

Најпре о тези коју Месић оцењује кључном у мојој колумни „Месићево боснољубље“. Док амерички творци Међународног мировног споразума за БиХ из децембра ’95. данас тврде да је „Дејтон донео мир, али не и политичко решење за Босну“, ја тврдим да је било обрнуто: „мир је и успостављен захваљујући политичком решењу које су потписале све три ратујуће стране“. Рат не би ни започео да Изетбеговић није повукао потпис са Кутиљеровог плана, а био би раније завршен да бар једна од страна није одбила мировне планове Венса, Овена, Столтенберга и др., било због процента додељене територије, било због поделе надлежности између аутономија и заједничких органа.

По (не само) мом мишљењу, проблеми поратног лошег функционисања БиХ појавили су се зато што су САД, посредством лојалног високог представника са диктаторским бонским овлашћењима, почеле да мењају Дејтон и зато је решење у повратку на изворни Дејтон. По (не само) Месићу, решење је у настављању са већ доказано непродуктивном централизацијом БиХ, уз ослонац на непостојеће анационалне грађане.

Очекивао сам да ће Месић бар покушати да одбрани приступ који оспоравају и Срби и Хрвати на више од пола БиХ, кад оно, њему једино смета што сам му оспорио оригиналност. Вели да не понавља он америчку мантру него САД његову. Наравно, кад се тако удруже суперсила и суперпамет, аргументи и нису важни.

Месић је револтиран што сам неким незгодним алузијама довео у питање његов „дугогодишњи и непоколебљиви антифашизам“. Али, колико се, не само ја, сећам, Месић је, као инсајдер са много полета радио на деструкцији СФРЈ, која је настала борбом српског, али и његовог и других народа против немачког фашистичког окупатора, а онда се тиме хвалио пред Хрватским сабором. Затим, учествовао је у избацивању конститутивног српског народа из Устава Хрватске, и то као председник највишег законодавног тела. Најзад, као председник Хрватске, није обезбедио да се масовно протераним Србима омогући, ако не повратак, оно барем враћање имовине. Ако су то докази антифашизма, онда је и Месић заиста узоран антифашиста.

На крају, Месић скреће пажњу читалаца на пуку констатацију да је у више наврата уз пратњу фоторепортера заиста „шетао по Башчаршији са естрадним и спортским звездама“, а прескаче чињеницу, коју сам у истој реченици навео, да током председничког мандата није ни завирио код сународника у „Херцег-Босну“. Било би још важније да се полемички осврнуо на моје наводе да је ’91. призивао проширење фронта из Хрватске на БиХ како би Муслимане укључио у рат против ЈНА и ослабио притисак у Славонији. Као и да је претио да ће, у случају осамостаљења, хрватска војска пресећи Српску код Брчког. Можда то и није боснољубно подилажење Бошњацима и окретање против Срба, али мени се тако учинило.

О Месићевим баналним квалификацијама „прозирно“, „јефтино“, „небулозно“ и сл., не бих ништа рекао, осим да не приличе бившем председнику државе.

Професор универзитета