Poletni insajder Mesić

Najpre o tezi koju Mesić ocenjuje ključnom u mojoj kolumni „Mesićevo bosnoljublje“. Dok američki tvorci Međunarodnog mirovnog sporazuma za BiH iz decembra ’95. danas tvrde da je „Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje za Bosnu“, ja tvrdim da je bilo obrnuto: „mir je i uspostavljen zahvaljujući političkom rešenju koje su potpisale sve tri ratujuće strane“. Rat ne bi ni započeo da Izetbegović nije povukao potpis sa Kutiljerovog plana, a bio bi ranije završen da bar jedna od strana nije odbila mirovne planove Vensa, Ovena, Stoltenberga i dr., bilo zbog procenta dodeljene teritorije, bilo zbog podele nadležnosti između autonomija i zajedničkih organa.

Po (ne samo) mom mišljenju, problemi poratnog lošeg funkcionisanja BiH pojavili su se zato što su SAD, posredstvom lojalnog visokog predstavnika sa diktatorskim bonskim ovlašćenjima, počele da menjaju Dejton i zato je rešenje u povratku na izvorni Dejton. Po (ne samo) Mesiću, rešenje je u nastavljanju sa već dokazano neproduktivnom centralizacijom BiH, uz oslonac na nepostojeće anacionalne građane.

Očekivao sam da će Mesić bar pokušati da odbrani pristup koji osporavaju i Srbi i Hrvati na više od pola BiH, kad ono, njemu jedino smeta što sam mu osporio originalnost. Veli da ne ponavlja on američku mantru nego SAD njegovu. Naravno, kad se tako udruže supersila i superpamet, argumenti i nisu važni.

Mesić je revoltiran što sam nekim nezgodnim aluzijama doveo u pitanje njegov „dugogodišnji i nepokolebljivi antifašizam“. Ali, koliko se, ne samo ja, sećam, Mesić je, kao insajder sa mnogo poleta radio na destrukciji SFRJ, koja je nastala borbom srpskog, ali i njegovog i drugih naroda protiv nemačkog fašističkog okupatora, a onda se time hvalio pred Hrvatskim saborom. Zatim, učestvovao je u izbacivanju konstitutivnog srpskog naroda iz Ustava Hrvatske, i to kao predsednik najvišeg zakonodavnog tela. Najzad, kao predsednik Hrvatske, nije obezbedio da se masovno proteranim Srbima omogući, ako ne povratak, ono barem vraćanje imovine. Ako su to dokazi antifašizma, onda je i Mesić zaista uzoran antifašista.

Na kraju, Mesić skreće pažnju čitalaca na puku konstataciju da je u više navrata uz pratnju fotoreportera zaista „šetao po Baščaršiji sa estradnim i sportskim zvezdama“, a preskače činjenicu, koju sam u istoj rečenici naveo, da tokom predsedničkog mandata nije ni zavirio kod sunarodnika u „Herceg-Bosnu“. Bilo bi još važnije da se polemički osvrnuo na moje navode da je ’91. prizivao proširenje fronta iz Hrvatske na BiH kako bi Muslimane uključio u rat protiv JNA i oslabio pritisak u Slavoniji. Kao i da je pretio da će, u slučaju osamostaljenja, hrvatska vojska preseći Srpsku kod Brčkog. Možda to i nije bosnoljubno podilaženje Bošnjacima i okretanje protiv Srba, ali meni se tako učinilo.

O Mesićevim banalnim kvalifikacijama „prozirno“, „jeftino“, „nebulozno“ i sl., ne bih ništa rekao, osim da ne priliče bivšem predsedniku države.

Profesor univerziteta