Сећање у дигиталној ери

Единбург – У оквиру Единбуршког интернационалног фестивала који се одржава од 7. до 30. августа, приказана је најновија представа редитеља из Квебека Роберта Лепажа, добитника „Политикине” награде за најбољу режију на 43. Битефу (2009), за представу „Плави змај”. Представа „887”, у продукцији интернационално признате компаније „Екс Махина”, драма је једног лица чији је Лепаж писац, сценограф, редитељ, као и једини актер који представља самог себе, откривајући лична сећања о одрастању у Квебеку шездесетих година.
Дело „887” је магични и интимни спој сећања, носталгије, политичких коментара, али и научних расправа о проблему памћења, повезаном са структуром људског мозга. У жанровском смислу се налази негде између предавања-перформанса, стенд-апа, видео-арта и документарног театра. Сценографија је у пуном смислу речи фасцинантна. Чини је једна конструкција која се окреће и по потреби представља различите просторе, од Лепажове кухиње, до зграде у којој је живео у младости, Авенији Мари број 887. У дрвени скелет макете те зграде уметнути су екрани који приказују видео-секвенце из живота породица које су са Лепажовима живели у згради број 887, док је Роберт био дете. Његова сећања о прошлости рефлектују и политичке проблеме, сукобе између француског и енглеског дела Канаде, или сепаратистички покрет радничке класе из шездесетих година. Његове приповести су карактеристичне и по изразитом шарму и животној аутентичности, понекад наравно и бујно комичним детаљима из детињства. Глумац Лепаж је искрен и продоран, убедљив и заводљив, истовремено формалан, али и непосредан, близак публици. Игра на енглеском и на француском језику, понекада и импровизује, појачавајући тако спонтаност игре.
Полазни мотив настајања ове представе и њена тематска срж, како нам је Лепаж на самом почетку директно објаснио, јесте његова жеља да се бави феноменом сећања и заборављања у дигиталној ери. Шта данас памтимо и зашто? Како је могуће да се сећамо детаља из ране младости, као што је број нашег првог телефона, док сада не памтимо скоро ни своје бројеве телефона?
Примарни разлог за то је сигурно свеприсутност дигиталних чувара сећања, база података које су нам у сваком тренутку доступне, и које нам дозвољавају да не ангажујемо баш превише наше мозгове. То наравно има последице, у слабљењу њихових активности, отромбљавању, успављивању потенцијала. Свако од нас има таква искуства. Зашто се напрезати и памтити ако већ имамо непрестану подршку база података на интернету? Ипак, треба увек имати на уму да та лењост неоспорно води рђању интелигенције.
При крају представе, Лепаж у њено тематско ткиво утискује и проблем позоришта, уметности памћења и сећања о присуству. Како оно опстаје у дигиталној ери у којој памћење није много важно, где дигиталне базе уместо нас чувају податке, факте, па и лична сећања, а медијски прикази стварности постају стварнији од ње, Бодријаровим речима? Позориште је несталан, измичући чин. Пеги Фелан, утицајна америчка теоретичарка извођења, написала је у књизи „Политике извођења” да се представа не може сачувати, снимити, документовати или на неки други начин укључити у кружење репродукција: „Када дође до тога, она постаје нешто друго, није више представа. Есенција, биће представе, настаје кроз њено нестајање.” У том смислу, позориште је посебна уметност дигиталног времена. Оно је опипљиво, непосредно и присутно у времену посредности, репродукција, одраза, наших дигиталних двојника.