Јавни интерес

Вест да Министарство привреде плаћа казну због скривања уговора о „Железари Смедерево” само је делимично тачна. Грађани Србије ће на крају те игре  платити цех послова у којима држава у најстрожој тајности располаже јавном имовином. Истовремено, власт ускраћује тим истим грађанима право да знају под којим условима је државна „жила куцавица” дата на управљање странцима.

Министарство је уговор за железару прогласило заштићеним и о томе обавестило „Политику” два месеца пошто смо им затражили копију. Позвали су се на Комисију за заштиту конкуренције као да су посао за железару склопила два приватна предузећа, а не државна фирма и приватни партнер. Челичана у Смедереву није приватно власништво па да њен газда тражи заштиту података од конкуренције. Због чега је онда Министарство привреде тражило да се уговор са фирмом Петера Камараша држи далеко од очију јавности?

Да одлука комисије не може да буде разлог ускраћивања информација, потврдио је и сам повереник поступајући по нашој жалби. Али, зато министарство врди да оно што је потписало са странцима, који ће три године управљати државном челичаном, и није од јавног интереса!

По ком то закону ложач високе пећи нема права да зна каква се судбина спрема његовој фабрици? Да ли ће му газде бити Кинези, Немци, Индијци, Американци, Словаци...? Како то Смедеревац, који гледа у железарине димњаке као озебао сунце, нема интерес да зна на шта се његова држава обавезала? Шта да одговорим на питања и потпитања мојих родитеља који су седам деценија оставили у тој фабрици? Да им кажем да не знам ништа о томе? Срамота ме је. Да им кажем да ни ја као новинар, кога је баш та фабрика одшколовала, а ни они као железарини пензионери, немамо интерес да знамо шта се у њој ради?

Наравно и остали грађане Србије, порески обвезници којима држава стално завлачи руку у џеп имају право да знају.

„Политика” од априла покушава да дође до уговора и документације која је пратила склапање посла са фирмом „ХПК инжењеринг”. Министарство је глатко одбило да нам достави тражену папирологију. Није помогло ни то што смо се жалили поверенику за информације од јавног значаја. Толико су се потресли када им је стигло решење да нам у року од пет дана доставе тражени уговор да су – супротно законима и пракси – одбили да га дају и поверенику на увид.

То што им је изрекао казну од 20.000 динара, претећи са још 180.000, ресорно министарство неће много потрести. Платиће то ложач високе пећи у железари, Смедерево, моји родитељи, сви порески обвезници у Србији. Платићу и ја, јер се у име читалаца мешам у државна посла, која грађане не би требало да интересују.

Можда ће бити кажњен и неки службеник у министарству који је радио по нечијем налогу, али ће  стварно одговорни за кршење закона о доступности информација од јавног значаја проћи ће некажњено. Бар за сада.