Духовник с медаљом

Ниски, оловни облаци из којих је густо вејало као да су притискали узан асфалтни пут пун рупчага, па се оних двадесетак километара колико манастир Липовац дели од Алексинца отегло ко гладна година. Никад стићи. Узалуд поглед тражи манастирски звоник. Није се видео све до краја џомбастог пута, па и онда – једва. Што због магле, што због снега. Исто тако ни Лесковик, брдо које се диже окомито изнад манастира. Два је по подне али као да пада ноћ. Колебам се да ли да закуцам на врата конака који, мада једноставних линија, делује некако моћно и напуштено. Ни трага животу, осим светлости на једном прозору. Куцам и притискам кваку осећајући се као уљез. Врата се отварају и следи изненађење – унутра је прилично живо, време је ручку, а и поприличан је број гостију. Сви би манастирском духовнику, архимандриту Дионисију. Седам за дугачак сто и чекам на ред. Послужују ме медом, кафом, кексом. Нико се посебно не бави гостима, али се осећа нека присност, добродошлица. И некако неосетно, напетост због лоших услова вожње и туробно расположење због тмурног, непријатног дана, попушта и почиње да уступа пред осећајем мира и сигурности. И радозналошћу, наравно. Када је и ко подигао манастир?

Мали, али – складан

(/slika2)Истраживања археолога професора др Марка Поповића казују да је црква манастира у Липовцу била властелинска задужбина и да је саграђена између 1370. и 1375. године. На то указују гробови, њих осам, међу којима и жене умрле на порођају, два дечија и мушкарца одевеног у профану, златом ткану одору. Крај његових ногу је један од два дечија гроба у којем је пронађен метални појас од квадратних плочица какав су носили само властелини, што не говори само о високом пореклу, већ и да је дечак који га је носио био последњи изданак породице. Највероватније је, закључује др Поповић, реч о властелинима који су управљали Липовачким градом, утврђењем подигнутом на једном од оближњих висова.

Манастир је, по речима архимандрита Дионисија, који плени својим начином размишљања и казивања и необичном енергијом коју поседују упркос годинама, основао инок (усамљеник) Герман. Он је – после Маричке битке, из манастира који се налазио измећу Прилепа и Битоља и био посвећен Св. Преображењу – са унуцима, митрополитом Јованом и јеромонахом Макаријем, дошао у овај крај Србије. И мада је манастир испод Липовачког града посветио Преображењу, он је у народу познат као Св. Стефан будући да су му Стефан Лазаревић и његов брат Вук били ктитори. С обзиром на то да су Германови унуци били и зоографи, први су га живописали. Захваљујући томе, храм, који је иначе прилично мали, делује необично складно и лепо.

Крст као некад

Једно друго предање настанак храма доводи у везу са кнегињом Милицом и казује да се она за време Косовског боја и непосредно после њега склонила са децом у пећини изнад манастира бојећи се турског насиља. Када је после удаје најмлађе кћери Оливере за султана Бајазита склопила споразум са Турцима, одлучила је да у знак захвалности Богу у близини пећине подигне храм, у чему јој је помогао већ поменути Герман. Током вишевековне историје, откада је султан Муса 1413. године разорио Липовачки град, манастир је више пута паљен и скрнављен.

До 1866. године Св. Стефан се налазио под управом Св. Романа, а онда је добио своје старешине. Један од њих био је Јосиф Живановић који је, и поред великог имања, манастир затекао у потпуној беди. Посвећен Богу и вредан, Јосиф је лично почео да крчи, оре, сеје, калеми и сади и у тој мери унапредио манастирску економију да је производе са ње послао на изложбу у Париз 1899. године и за њих добио бронзану медаљу.

(/slika3)У народу је остало и врло живо сећање и на крст који је, по жељи Стефана Лазаревића, подигнут на стени изнад манастира. Данас на истом месту стоји крсно знамење постављено 1993. године. С обзиром на то да је неколико пута паљен, у храму су од првобитног живописа остали само фрагменти. Поново га је, тридесетих година прошлог века, осликао руски академски сликар Иван Петрович Дикиј.

Поред своје духовне делатности, липовачки манастир је познат и по хуманој улози коју је имао током своје дуге историје. У њему се налазио дом слепих девојка и деца са посебним потребама све док 1963, године нису пресељена у дом у Кулини. Међу знаменитим људима који су га посетили били су кнез Милан Обреновић, лингвиста Ђура Даничић, многи епископи и митрополит Михајло, а у њему је неко време, као искушеник, провео Гаврило Дожић, потоњи патријарх српски. Месец дана пре погибије посетио га је и краљ Александар I Карађорђевић.

После Другог светског рата манастирска имовина је конфискована. Бољи дани настали су тек 1974. године када је за старешину постављен архимандрит Дионисије који је, заједно са сестринством које данас броји 18 монахиња, отпочео и духовну и материјалну обнову. Резултати ове друге су камени зид дуг 380 метара који опасује порту, изградња новог конака, параклиса и економских зграда, али и централно грејање и клима-уређаји. Свему томе, каже овај духовник, допринело је штедљиво и вредно сестринство, али и поклони верника. Захваљујући томе, монахиње и могу да се предају ономе због чега су и дошле у манастир – молитвама.

Текст и снимци