Чекајући новог Ципраса

Дугорочно гледано, могло би да се покаже да је Ципрас одржао Европи лекцију из демократије, и да етаблирани политичари Старог континента не могу у недоглед да игноришу демократску вољу грађана. Лондон, Париз, Мадрид , Брисел и Берлин страхују да је вирус нове неконвенцијалне левице заразан, и чине све да их прикажу као ултралевичарске шарлатане.   

Од свих групација у Европи, насталих на таласу масовног незадовољства политичким елитама шпански Подемос најтеже је погођен неуспехом грчке владе да одржи предизборна обећања. Европска бирократија и етаблиране политичке партије (касте, како их је назвао Подемос) више су страховале од тога шта ће се у новембру десити у Шпанији на општим изборима него од Сиризе и драматичних догађаја у Грчкој. Од вртоглавог  успона најмлађе партије у Европи, када је тек основана странка универзитетског професора Пабла Иглесијаса, на изборима за Европски парламент (мај 2014.), освојила 1,2 милиона шпанских гласова и неочекивано добила пет посланичких места,  Мадрид, Париз, Лондон, Брисел и Берлин чине све да их прикажу као „ултралевичарске шарлатане” који обећавају неоствариве утопије.

Пабло Иглесијас био је у праву када је још почетком лета констатовао за „Волстрит џорнал” како су „напори да се потуче Сириза у Грчкој, главни инструмент пресије на Подемос још од његовог настанка.”

И Подемос је као Сириза за опстанак у еврозони, и против мера ригорозног стезања каиша, јер оне онемогућавају привредни раст. Али кључна је поука  која произилази из грчких догађања да политичка и финансијска елита нису спремне ни за педаљ да одустану од наметнуте владајуће доктрине штедње и обуздавања демократских принципа. И да не желе да уваже контра аргументе који стижу из Подемоса или Сиризе, свеједно је. Подршка Подемосу у јануару ове године је достигла свој максимум са 30 одсто грађана који су се определили за „партију пристојних људи” и „директну демократију” . Странка Пабла Иглесијаса је пре осам месеци била на првом месту испред владајуће конзервативне Народне партије, и опозиционих социјалиста, а данас јој је подршка пала на18 одсто.

Иако је стопа незапослености, после Грчке, највиша у ЕУ, Шпанија је ове године бележи економски раст. Ретки независни портали указују међутим на суморније показатеље шпанског такозваног опоравка. Новоосновани портал „Контексто”, састављен од најбољих и најискуснијих новинара који су ради одбране професије пребегли из великих листова („Паис” и „Мундо”) износи да је за ове четири године политике ригорозног стезања каиша, Шпанија постала земља са највећом неједнакошћу у Еврозони. Да један одсто непристојно богатих , по подацима Оксфама, поседује капитал једнак оном којим располаже 70 одсто грађана Шпаније. „Коликогод да владајућа партија покушава, преко свих телевизијских екрана да нас заплаши Грчком, земља са највећим бројем незапосленог младог света није она у којој је на власти Сириза, већ она у којој влада Народна партија Марјана Рахоја (Шпанија), каже за „Политику” Мигел Мора главни уредник „Контекста”, некадашњи колумниста и дописник „Паиса”.

Ипак, хоће ли странка Подемос успети да се извуче из лавиринта Сиризе, има ли начина да она покрене промене у Европи, сада када су се избори у Шпанији приближили а рејтинг нове партије опада?

Маске главних актера у овој конфронтацији са Берлином и Бриселом, коначно су пале, закључују поједини аналитичари трудећи се да извуку бар нешто позитивно  из дебакла Сиризе. Латиноамерички левичарски канал Телесур, иде још даље , па предвиђа да ЕУ неће више бити у стању „да одржава своју демократску фасаду” .  „Њена продемократска оплата нагло бледи пред открићем да је потпуно потчињена НАТО-у и Вашингтону, и да бранећи своју неолибералну и антисиндикалну политику игнорише демократску вољу грађана”, констатује Телесур, основан у време владавине венецуеланског лидера Уга Чавеса.

Званични Мадрид обрадован „капитулацијом Сиризе” пред изборе узвикује да је то доказ да „популизам не води никуда, сем у ћорсокак”, док Иглесијас  избегава радикалну јужноамеричку реторику, али упозорава да је „Ципрас Европи одржао лекцију из демократије”.

Неочекивано, подршка новој левици на Иберијском полуострву, стигла је из Лондона где је у току избор за председника Лабуристичке странке, а главни кандидат је дојучерашњи аутсајдер ветеран антиратног покрета Џереми Корбин. Он је дубоко уздрмао владајуће структуре лабуриста, изазвао масовно учлањивање младих људи у највећу опозициону партију , а његова реторика је много радикалнија од језика Сиризе и Подемоса. Корбин заговара радикални заокрет улево и у спољној и у унутрашњој политици Уједињеног краљевства.

У економији се залаже за све оно што би утицало да се сруши репутација Лондона као светског финансијског центра. Уз то , Корбин предлаже да се уместо огромних банкарских бонуса, уведе обавезно инвестирање у јавни превоз и изградњу станова за социјално угрожене групе, да се више уложи у бесплатно образовање, и здравствене услуге, да се заустави приватизација јавних предузећа и политика стезања каиша. Поједини аналитичари тврде да је Корбин „економски неписмен”, док Тони Блер, бивши премијер, апелује на лабуристе, да не срљају у пропаст и не бирају „заговорника превазиђене идеологије”. Али колико јуче, Корбинову економску платформу је подржало 40 истакнутих економиста Велике Британије, о чему је известио „Гардијан”. Заговорници владајуће неолибералне доктрине, тврде међутим да сви они немају појма о економији. Етикету незналица прикачили су одавно и нобеловцима Јозефу Стиглицу и Полу Кругману.

Уколико Џереми Корбин буде изабран 12. септембра за лидера лабуриста, а сва је прилика да ће се то и десити, Конзервативној партији биће много теже да прогура законе за додатно стезање каиша и одлуке о новом ратном ангажовању. У међувремену британски Ципрас или Иглесијас како га понекада зову пружа пуну подршку и Сиризи и Подемосу и примећује да у Европи губе на изборима све конвенцијалне партије лево од центра, које су пристале на стезање каиша и резање социјалних бенефиција.