Јурење сопственог репа

Гориво на пумпама скупље је за пет до шест динара. Нешто због поновног скока цена сировог петролеја на светским берзама, али понајвише због редовног усклађивања акциза са инфлацијом. Држава је себи законом омогућила да четири пута годишње, због инфлације, која је такође под њеном ингеренцијом, усклађује своје приходе са оним што јој та „виша” пошаст обезвреди. Таква мера важи и за алкохол и дуван. Буџет и јавна потрошња због инфлације не могу и не смеју да – трпе.

И тако се држава, оличена у Министарству финансија, појављује пред нама као мајка и маћеха. У исти час. Као сурови и сирови порезник, који без трунке душе узима оно што му закон омогућава, без обзира на последице, а с друге стране нештедимице плаћа своје „поданике” – буџетске и друге кориснике. Обећала је да им ове године приходи неће порасти мање од 15 одсто. Осталима – како буде. Они нису њени, односно нису на њеном платном списку.

Пошто је приходна страна буџета увек ризична, а расходна отворена као зелено светло на пустој прузи, паре се морају намаћи на сваки начин. Поготово ако то још и закони допуштају. А, последице? А, инфлација? Виша сила.

Ако министар финансија Мирко Цветковић, после обелодањеног податка да је лањска инфлација 10,1, а према методологији Еуростата (европске статистике) и преко 11, изјави да то није богзна какав проблем, а при томе је кључни саиграч гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића у сузбијању раста цена, каква је порука овој привреди и банкама... Подижите цене. Индексирајте све што можете. Јер, ако то чини држава, с каквим моралним правом она може да очекује другачије понашање од осталих друштвених играча. Имају ли право менаџери и власници предузећа у вредновању својих производа, услуга, па и плата, да се не говори о профиту, да иду испод онога што је држава узела себи за право?

Изгледа, по овом примеру државе, са акцизама, да је Бог најпре себи створио браду, према имену, лику и делу, па тек потом кренуо да је поткресује другима.

И све ово била би још једна прича о односу суверености буџетских прихода у односу на све друге друштвено-економске играче да није  нечега што се зове одговорност протагониста економске политике према својим програмским циљевима. Влада је прошле године обећала да инфлација неће прећи осам процената. Била је 10,1 одсто. И никоме ништа. Овогодишњи циљ је чак и мањи – шест одсто. Како? Вишим акцизама? Ничим спутаном јавном потрошњом? Све скупљим кредитима? Падом привредне активности?

Битно је да обећавамо нижу инфлацију, а да јој државним потезима додајемо гас. Без икакве одговорности. Важно је јурити сопствени реп. А што га никада нећемо стићи? Нема везе. Хајде да трчимо. Није циљ ни да га стигнемо. А како је кренуло почетком ове године, нећемо га ни видети, а камоли достићи.