Eрдоган слуша само себе

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган и званично је јуче заказао превремене изборе за 1. новембар и именовао премијера Ахмета Давутоглуа да предводи привремену администрацију, чиме је окончана фаза неуспешних коалиционих преговора.

Давутоглу је све време покушавао да нађе партнера својој Партији правде и развоја (АКП), која на изборима у јуну – први пут откако је дошла на власт 2002 – није успела да оствари апсолутну већину.

Како је секуларна опозиција одбила коалицију са конзервативним исламистима из АКП-а и одбацила подршку мањинској влади, отворен је период политичке неизвесности какав није виђен од времена ломљивих коалиција пре две деценије.

Председник Ердоган не крије да прижељкује повратак једнопартијске владавине и нада се да ће нови избори АКП-у, који је основао, дати прилику да поврати апсолутну већину, изгласа измене устава чиме би био уведен председнички систем и тако се легализовала његова апсолутистичку власт.

У јуну је 60 одсто бирача јасно ставило да знања да им је доста АКП-а и Ердоганове ауторитарности, али он верује да је нација погрешила и да ту грешку треба исправити на новим изборима, вероватно у новембру.

Приписујући крај једнопартијске ере издаји курдских „терориста” и такозваних интелектуалаца,  Ердоган тврди да је Турска суочена са домаћим непријатељима које само лидер снажан као он може да победи.

Док исламисти позивају Турке на побуну против „неверника” Ердогана и на помоћ како би се заузео Истанбул, показује се да су председникови приоритети окренути у другом правцу. Амбијент рата против Курда пружа савршену прилику да се на новим изборима поврате бирачи који су у јуну напустили АКП.

Турска је под опсадом. Непријатељ вреба. Не само да „терористе” треба уништити до последњег, како каже Ердоган, већ их треба оптужити да су прекинули примирје. Упоредо с тим треба дискредитовати прокурдску Народну демократску партију (ХДП) која је уласком у парламент помрсила Ердоганове изборне калкулације.

Док опозиција председника оптужује за „виртуелни државни удар”, аналитичарима је јасно да је турски „симултани рат” против Исламске државе покренут како би се напали Курди. Ако су Американци упали у Ердоганову замку срећни што се после дугог устезања одлучио да се придружи коалицији против исламиста, у Турској су многи прочитали његов план.

Председник све време припрема терен за нове изборе: рачуна да ће својом реториком застрашивања пробудити турски национализам. Рачуна да ХДП овога пута не пређе висок цензус од 10 процената. После би све требало да иде лако.

Проблем је што анализе јунских избора указују да је пад популарности АКП-а директно везан управо за Ердогана који владајућом странком наставља да управља из председничке палате у Анкари.

Замера му се што је учествујући у кампањи прекорачио уставна овлашћења, а многима се не допада његова ауторитарност. Тврди се да и унутар АКП-а расте незадовољство што сопствене политичке амбиције остварује мешањем у партијске послове.

Уверен да је његовим избором 2014. већ створена председничка република, каже да само треба признати нову реалност: „Да ли то неко прихвата или не, али турски административни систем се променио. Сада ову де факто ситуацију треба поставити у легални уставни оквир.”

Иако ће АКП сигурно бити странка са највише гласова, бирачко тело наставља да се осипа. Истраживачка компанија Гезичи управо је саопштила да, супротно Ердогановим плановима, АКП наставља да иде низлазном линијом док опозиција напредује: проценат гласова је са 40,8 у време избора 7. јуна у августу пао на 39,2 одсто.

Рационалан политичар би размислио зашто се осипа бирачко тело партије чији је био кооснивач. Не и Ердоган чија политички мотивисана грешка открива закључак да директно изабрани председник не треба да одговара парламенту, да не треба да коегзистира са уставним системом заснованим на парламентарној демократији.

Председник је већ најавио да ће током нове кампање поново занемарити неутралност коју му одређује устав и поновио да је снажан председнички систем једина опција.

Тешко зато да ће Ердоган прихватити захтев главне опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) да поштује демократску процедуру.

Нови избори су несумњиво оно што је Ердоган желео и после два месеца преговарачке пантомиме успешно остварио. Али, „султан из Анкаре”, како га зову, поставио је при том сопствене амбиције изнад интереса земље и њених савезника.